Filozofija

Posle trinaest godina objavljeno je novo izdanje kultne knjige pesnika, romanopisca i esejiste Radomira Konstantinovića, "Filozofija palanke", koja se čita pod obavezno. Ova knjiga prvi put je izašla 1969. godine i otada je nezaobilazna literatura za razumevanje ovdašnjih "ljudi i običaja". Delovi ove knjige često su citirani (ipak, ne i dovoljno), ali najviše, čini se, misao kojom knjiga počinje: "Iskustvo nam je palanačko".

Konstatinović minuciozno analizira provincijsku (palanačku) svest i oblike njenog ispoljavanja i za ovu njegovu knjigu kažu da je bez nje nemoguće do kraja razumeti srpsku istoriju 19. i 20. veka. "Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća..."

Na nizu primera pokazujući kako nam je gotovo sve palanačko, Konstantinović analizira stil kao najviše načelo palanke, ideal čistog siromaštva, sentimentalizam i sarkazam, ateizam, trajni infantilizam, realizam, banalnost, nihilizam tamnog vilajeta, egzistenciju kao besmislen rad, lenjost kao rad zatvorenog sveta palanke, politički vašar, ideal organske kulture, srpski nacizam, itd.

Tvrdi povez
326 str.

Pisac / Autor: Radomir Konstantinović

Ko se skušamo spraviti v odnos do Urbančičeve filozofije in njene misli, velja izrecno pripomniti, da ta ni kar na voljo že s tem, da odpremo kazalo kake od njegovih knjig. Kazala filozofskih knjig ne kažejo zadeve misli, ki preveva to, kar je v zapisanem pokazano iz miselnega samega, marveč je zato potrebno branje, študij, prebijanje skozi. V času internetne vsedostopnosti se seveda to zdi povsem odvečno in nepotrebno. S tem nezadržno postaja odvečna tudi filozofija sama, da bi pa pričakovali še kako misel v njej, se zdi očitno in odločno preveč. A od kod sploh jamstvo, daje misleči domislil zadevo lastne, celo svoje-lastne misli, in da ni vse skupaj zgolj njegova domislica?

U istraživanju koje slijedi sociološki analiziramo popularni strip Alan Ford, nastojeći ukazati na njegov opšti društveni značaj. Ovaj strip predstavlja jedan od najznačajnijih kulturnih fenomena na prostoru bivše Jugoslavije koji je već od 70- ih godina 20. vijeka izvršio značajan uticaj
ne samo na razvoj strip subkulture u bivšoj SFRJ nego i na formiranje sistema vrijednosti tadašnje omladine, organizovanje njihovog slobodnog vremena i njihovo neformalno obrazovanje, zbog čega
se on opravdano može smatrati temeljnim obiljeţjem novih generacija mladih i njihovog načina odrastanja. U tom smislu, predmet našeg istraživanja predstavlja empirijska analiza uticaja stripa Alan Ford na socijalizaciju omladine i djece u bivšoj SFRJ.

Ključne riječi: strip, Alan Ford, omladina, djeca.

The film “Fahrenheit 451” (1966), based on the novel of the same name by Ray Bradbury, written in 1953,  was directed by Francois Truffaut. The protagonists were: Oscar Werner as Guy Montag and Julie Christie as Clarisse and Linda Montag. During the 1990’s, the film studio “Warner Bros.” has come up with the idea to do a remake of “Fahrenheit 451”. The film has not been made yet. The latest news is that the shooting is scheduled for the summer of 2008. Works like these are usually labelled as “dystopia” or “antiutopia”. This work should determine the meaning of the term in question and to answer the leading question of this work – about the (im)possibility of (anti)utopia. The definite answer should also show whether the remake of “Fahrenheit 451” could suit its time or not.

Prvobitno objavljeno u: Stvar, časopis za teorijske prakse, br. 1, 2009

Frojd je bio sasvim svestan da njegov pravi klinički materijal, njegova klinička osnova, dolazi od psihoza, iz rada Nlojlera i Junga. Uvek je bilo ovako: sve novo što je od Melani Klajn do Lakana došlo u psihoanalizu, došlo je iz psihoza. Ali, tu je bila i afera Tausk: možda se Frojd brinuo da li analitički koncepti mogu da izađu na kraj sa psihozama. U njegovom opisu slučaja ©reber imate sve vrste okolišanja. I imate osećanje da Frojd zaista uopšte nije voleo šizofrenike, on o njima govori užasne stvari, zaista zlobne stvari... Kad kažete da je Frojd zaista opisivao želeće mašine, to je istina. U stvari, to je ono što je psihoanaliza otkrila, želju, mašiniziranje želje. One zuje, melju, lepeću, u svakoj analizi. A analitičari uvek pokreću mašine, ili ih ponovo stavljaju u pogon, na šizofreničnoj osnovi. Ali oni mogu da rade ili da pokreću stvari kojih nisu potpuno svesni. Ono što oni rade u praksi može da uključuje i rad sa skiciranim idejama procesa koje u njihovoj teoriji nisu u potpunosti objašnjene. Nema nikakve sumnje da je psihoanaliza, poput ubačene bombe, uzdrmala čitavu oblast mentalnog zdravlja. Način na koji je ona od početka bila kompromitovana nije mnogo važan, ona je uzdrmala stvari, prisilila ljude da drugačije organizuju stvari, ona je razotkrila želju. Naveli ste Frojdovu analizu psihičkih aparatura: tu postoji čitav jedan aspekt mašinerije, proizvodnje želje, proizvodnje linija. Ali, opet, postoji drugi aspekt personifikovanja ovih aparatura (kao što su Super Ego, Ego i Id), teatarski mise-en-scene koji produktivne sile nesvesnog zamenjuje pukim reprezentativnim oznakama. I tako želeće mašine sve više postaju scenska mašinerija: super-ego, nagon smrti, postaju deus ex machina. Oni sve više počinju da rade iza scene, u kulisama. Ili su poput mašina za stvaranje iluzija, specijalnih efekata. Sva želeća produkcija je onesposobljena. Ono što mi govorimo jeste da je Frojd istovremeno otkrio želju kao libido, kao proizvodnuželju, i da je libido stalno vraćao na kućne predstave unutar Edipovog kompleksa. U psihoanalizi se događa isto ono što je Marks video u ekonomiji: Adam Smit i Rikardo otkrili su suštinu bogatstva u proizvodnom radu ali su je stalno vraćali na predstave vlasništva. Način na koji ona želju stalno ponovo vraća na kućnu scenu, jeste razlog zbog koga psihoanaliza nije uspela da razume psihoze, jer ona se oseća kao kod kuće samo sa neurozama, i samo neurozu razume na način koji pogrešno predstavlja sile nesvesnog.

Hinduizam • Hinduizam je drevna azijska religija čiji početci sežu iz razdoblja od 16. do 15. stoljeća prije Krista, koja je započela svoj razvoj u Indiji, gdje je i danas glavna religija. • Indijci, meĎutim, radije govore o vječnom učenju i zakonu, jer je naglasak na načinu života više nego na načinu mišljenja. • Hinduizam je rasprostranjen na prostorima jugoistočne Azije, istočne i južne Afrike, Europe (Ujedinjeno Kraljevstvo), Amerike i pacifičkih područja sve do otočja Fidži. • Kroz povijest indijski swami i gurui imali su mnogo sljedbenika, a Hare Krišna skupine danas nalazimo u Europi i u Americi.

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani. Dok se Grčka, zbog invazije Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju pri-ličnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije 69 dotičnog tla. Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristo-kratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu da se smatraju za filo-zofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja odredenih 69 »U Joniji je nastala nova grčka civilizacija: Jonija, u kojoj su stara egejska krv i duh najvećim delom preživeli, podučavala je novu Grčku, darivala joj kovan novac i slova, umetnost i pesništvo, i brodare, potiskujući Feničane i šireći svoju novu kulturu do onoga što se u to vreme smatralo krajem sveta.« Hall, Ancient History of the Near East, p. 79. Ncmački izraz Urstoff ovde se upotrebljava naprosto zbog toga što on u jednoj kratkoj reči iskazuje pojam o prvobitnom elementu, supstratu ili »tvari«. 71E. G. P., pp. 17-18. 72»U VI veku stare ere javlja se u Grčkoj jedan od izuzetnih fenomena ljudske kulture. Miletska Skola započinje naučna istraživanja, a osnovni pravci ustanovljeni na samom njenom početku održavaju se tokom generacija i vekova.« Aurelio Covotti, 1 presocralici, p. 31 (Naples, 1934). s Kao Sto ističe dr Prehter (S. 27), »religiozne predstave Orijenta, čak i ako su ih Grci preuzeli, ne bi bile dovoljne da objasne ono što je svojstveno grčkoj filozofiji-slobodno umovanje o suštini stvari«. Čini se da indijska filozofija u pravom smislu nije starija od grčke. 'duET'slobodne 'nauBgTOOa je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto reTigije, i sa stano-višta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovolj-nosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije. (Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizi-čara a mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor Verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fmdamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnost Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanja, »veoma rano omogućilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zapravo, i bile-tvorevine umetničke uobrazilje«<5. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grčki narod u ceiini-za nefilozofsku većinu.) Od trenutka kada su poslovičnu mud-rost mudraca i mitova pesnika zamenili upola naučna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jonskih kosmologa, umetnost je, može se reći, bila zamenjena (sasvim Iogično) filozofijom. Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će, zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom \eć misti-cizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kos-mogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima. Blistava ostvarenja grčke mislizametnula su se u joniji. Ali ako je Jonijajbila-kolevka grgice..fiIo2ofi }e J Milet je_bio JcoJevJca.jonske filo^ zofije. Jer u Miletu je Tales (Thales), najstariji jonski filozo£, dostigao svoj vrhunac^ Jonsla filozofi šu bili duboko impresionirani promenom7 rađanjem 1 rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljaš-njem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje-to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo bes-ciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grcd su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbež-nost smrti i tamnu budućnost. Teognidova (Theognis, 425-7) izjava-»Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« 73-podseća nas na Kal-deronove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »£/ mayor delito del hombre, Es haber nacido« b. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. .Ne biti rođen-svaki pobeđuje govor« (.. . fr}) <puvat tov <žuavTa vixa X6yov 74). Medutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog ne-73v. 425-7. (,,Od sveg je najbolje stvoru zemaljskom ne roditi se na svijet, /Niti ugledati kad žarkoga sunašca trak,/ Al' kad se rodi Što brže otići Hadu na vrata.« U: Antohgija stare grčke lirike, priredio Koloman Rac, Zagreb 1916, str. 4.-Prim. prev. b Najveći zločin za čoveka je što se rodio.-Prim. prev. 74v. 1224. 65 157 33 Isionja filozofije I r, ^ * Jedinstvene.-Prim. prev.

Estetski doživljaj popularne muzike i njegova uloga u Šustermanovoj odbrani popularne umetnosti

Američki estetičar Ričard Šusterman (Richard Shusterman) u knjizi "Pragmatist Aesthetics: Living Beauty, Rethinking Art" razmatra brojne prigovore upućene različitim oblicima popularne umetnosti. U radu se razmatra u kojoj meri je za Šustermanovu odbranu popularne umetnosti relevantno pitanje da li dela ove vrste umetnosti mogu pobuditi estetski doživljaj u svojim recipijentima. Budući da ovaj estetičar ne izdvaja problem estetskog doživljaja dela popularne umetnosti kao teorijski motiv koji je u osnovi prigovora upućenih ovoj vrsti umetničkog stvaralaštva, u radu se navode razlozi zbog kojih bi ovakva interpretacija Šustermanove odbrane popularne umetnosti doprinela razumevanju tog teorijskog poduhvata. Nakon sagledavanja različitih kritika popularne umetnosti, na koje Šusterman odgovara analizirajući produkciju i recepciju popularne muzike, rad se približava zaključku da se najveći deo Šustermanove odbrane popularne umetnosti direktno ili indirektno tiče stava da su u delu popularne muzike ostvareni svi uslovi za odgovarajuće estetsko doživljavanje.

Ključne reči: Ričard Šusterman (Richard Shusterman), popularna muzika, popularna umetnost, estetika popularne muzike


Aesthetic experience of popular music and its role in Shusterman’s defense of popular art

In his book "Pragmatist Aesthetics: Living Beauty, Rethinking Art", American aesthetician Richard Shusterman examines numerous objections to various forms of popular art. The paper deals with the extent to which Shusterman’s defense of popular art is concerned with whether the work of this kind can be experienced aesthetically. Since the aesthetic experience of popular art is not the main theoretical motive underlying the objections analyzed by Shusterman in this book, the paper presents the reasons why such an interpretation of his aesthetics of popular art would contribute to the understanding of his defense of this kind of art. After considering various objections to popular art, to which Shusterman responds by analyzing the production and reception of popular music, the paper concludes that most of Shusterman’s defense of popular art is directly or indirectly based on the view that popular music can be experienced aesthetically, since popular music compositions fulfill all the conditions required for the experience of this kind.

Keywords: Richard Shusterman, popular music, popular art, aesthetics of popular music

Eristička dijalektika je umeće vođenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle per fas et nefas (dopuštenim i nedopuštenim sredstvima). U samoj stvari se objective može biti u pravu, a da se pri tom u očima prisutnih, i štaviše u sopstvenim, ne bude u pravu. Kada, naime, protivnik pobije moj dokaz, a to važi i kao pobijanje samog tvrđenja, za koje, pak, mogu postojati drugi dokazi, pri čemu je, naravno, za protivnika odnos obrnut: on ostaje u pravu pri objektivnom nemanju prava. Dakle, objektivna istina jednog tvrđenja i njegovo važenje u prihvatanju od strane zavađenih i slušalaca, dve su različite stvari. (Na ovu drugu se odnosi dijalektika.)

* Hôpital généralустанова за просјаке и бескућнике; Spinhuis и Rasphuis су амстердамски казнено-поправни домови за просјаке, малолетнике и преступике, y којима je био обавезан принудни рад (прим. прев.). * Claude-Nicolas Ledoux (1736-1806), архитекта Луја XVI (прим. прев.). 65 Упор. илустрације бр. 12, 13, 16.

Knjiga "O smrti i postojanju" Arthura Schopenhauera, istaknutog njemačkog filozofa 19.stoljeća, izvadak je iz njegove kapitalne knjige "Svijet kao volja i predstava" objavljene 1818. godine. Duboki i sveobuhvatni pesimizam, utemeljen u Schopenhauerovu životu, filozof je zasnovao metafizički: Što je drugo čitavo postojanje nego težnja iz nedostatka, patnja i bol? Autor jedini izlaz vidi u askezi, utapanju u nirvani i glazbi kao jedinoj umjetnosti koja može osloboditi duh od služenja volji. Strah od smrti počiva na iluziji da naše unutarnje Ja nestaje, a svijet ostaje, no zapravo je obrnuto: unutarnje Ja traje, a svijet nestaje, tvrdi Schopenhauer.

Političku sociologiju je možda najuputnije i najednostavnije
odrediti utvrđivanjem njenog odnosa prema opštoj socilogiji. Ako je
sociologija opšta društvena nauka koja se bavi celinom društvenog
strukturiranja i organizovanja , kao i globalnim društvenim
konfliktima i promenama, onda je politička sociologija nesporno
nižeg ranga opštosti i predstavlja posebnu naučnu disciplinu. Na
drugoj strani, baveći se najednostavnije rečeno socijalnim osnovama
i korenima politike i imajući u vidu centralnu regulativnu ulogu
politike u društvenim procesima, očito je da se ne radi tek o jednoj
od brojnih posebnih socioloških disciplina nego o izuzetno važnoj i
specifičnoj disciplini.
Pored toga, bliskost i preplitanje sa političkom teorijom i
filozofijom i studijem političke istorije i drugih političkih nauka , ali i
preplitanje sa psihologijom političkog ponašanja političku
sociologiju izvodi iz kruga tek jedne od socioloških disciplina i
pristupa.
Politička sociologija je zapravo teorijsko‐empirijska naučna
disciplina koja svoj predmet i metode istraživanja smešta u polje
analize odnosa društva i politike, odnosno između sociologije i
političkih nauka.
Radi se zapravo o čitavom politsociološkom pristupu ili
pravcu u političkim naukama i sociologiji koji logiku i dinamiku
razvoja političkih procesa , aktera i institucija objašnjava smeštajući
ih u njihov širi socijalni, ekonomski i političkokulturni kontekst.
Pritom, za razliku od sociologa politike, koji se gotovo isključivo
fokusiraju na uticaj socijalnog strukturiranja na političke procese,
politička sociologija i politički sociolozi su , po mome sudu sa
pravom, u jednakoj meri polje analize usmerili i ka povratnom
uticaju političkih odluka na (pre) oblikovanje socijalne strukture.

Sasvim je nesumnjivo da bi “Slobodna” (besplatna) energija potpuno promenila svet. Umeće korišćenja neke “Kosmičke energije” ili energije iz etra, vakuma, “nulte tacke”,…, pa čak i iz vode zaustavilo bi uništavanje Plave planete i omogućilo novi tehnološki progres teško merljivih razmera u svim aspektima življenja - od fizičkog blagostanja do stvaranja krajnje humanog društvenog uređenja...

Svako ima svoju filozofiju i drugačije mišljenje o životu i o stvarima oko nje ili čak stvarima daleko od ovog sveta i svakodnevnog mišljenja. Šta čini nekoga boljim od ostalih i kako neko postaje dosledom primer čoveka? - postavio sam pitanje sebi kad sam odlučio da ću pisati o Pitagoru.

Фјодор Михајлович Достојевски, један од највећих руских и светских књижевника, рођен је 11. новембра 1821. године у Москви, као друго од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, потомака белоруских имиграната. Убрзо пошто му је мајка умрла од туберколозе, њега и брата Михаила шаљу у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Фјодору није превише добро ишло у Војној академији, јер је био лош из математике коју је презирао, па се уместо тога посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, па је чак превео једно од његових највећих дела, "Евгенију Гранде". Ускоро је и ја сам почео да пишем 1846. године, издао свој први роман у форми епистоларне прозе, "Бедни људи" , који је добио одличне критике. Три године касније 1849. Достојевски је ухапшен и затворен под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја И. Одмах је осуђен на смрт због одлагања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. И после лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен у хладном времену да чека хитац одреда, помилован је и упућен на присилни рад у Сибиру. Тамо му се повећао број епилептичних напада за које је био генетски предиспониран, па га године 1854. пуштају из затвора да би служио у Сибирском пуку. Наредних пет година провео је као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану. Овај период је прекретницa у његовом животу.

Kao zadatak za ovaj seminar sam postavio objašnjenje Kierkegaardove etike iznesene u njegovom djelu „Strah i Drhtanje", te kritički osvrt u odnosu na druge filozofe i pisce njegovog vremena.
Kierkegaard u svojim uvodnim poglavljima objašnjava neshvatljivosti Abrahamove vjere. On nije sumnjao u Boga i nije pokušao izjasniti svoje tegobe,  jednostavno je poslušao Božju zapovijed. Kierkegaard u Hvalospjevu također iznosi četiri različita pogleda koja bi učinila Abrahama razumljivijim, ali ne i ocem vjere. Svoj „Hvalospjev Abrahamu“ završava misli da Abrahama jednostavno ne možemo razumjeti kao i njegovu predanost vjeri.
U nastavku Kierkegaard razlikuje tragičnog junaka, koji postupa u okvirima etičnosti, i viteza vjere, koji djeluje isključivo kroz svoju vjeru. Tragični junak čini kretanje beskrajne ostavke i vraća se u opće. Vitez vjere čini još jedan pokret, pokret vjere, koji mu zbog apsurda vraća njegovu žrtvu. Dok su pjesnici oplakivali i divili se tragičnim junacima, viteza vjere nitko ne može razumijeti. Kierkegaard smatra Abrahama prvim vitezom vjere, i analizirajući njegove postupke dolazi do zaključka da Hegelska etika, koja je za vrijeme pisanja djela prevladavala, nije u potpunosti koherentna i da je jednostavno u krivu.
Kierkegaard kritizira Hegelovu etiku postavljajući tri pitanja. Prvi problem započinje tvrdnjom da je etičnost ono opće i s time telos svakog pojedinca koji se nalazi izvan okvira etičnosti. Prema Hegelovoj etici Abraham je uboica jer njegovu žrtvu ne možemo drugačije izjasnit preko općeg. Abraham kao vitez vjere zanemaruje etičnost kako bi ispunio svoju dužnost prema Bogu.
Drugi Problem pokazuje da, suprotno Kantovoj i Hegelovoj etici, postoji apsolutna dužnost prema Bogu. Abraham ne gleda na svoje etičke obveze kako bi ispunio ono što je Bog izravno tražio od njega. Kao rezultat toga, on je bio pod stalnim iskušenjem etičkog, ali se čvrsto držao u svojoj vjeri i odanosti prema Bogu.
Treći problem pokušava  razjasniti zašto Abraham nije otkrivao svoje namjere. Die Entäusserung ili eksterijentnost je povezana s općim, dok das Innere je povezano sa pojedincem. Abraham je djelovao kao individualac, izoliran od općeg, te zbog toga ne možemo razjasniti njegovu vjeru.
Kierkegaard zaključuje svoje djelo naglasivši da vjerovanje zahtijeva strast, a strast nije nešto što možemo naučiti. Moramo sami doživjeti preokret vjere, inače nikad nećemo razumijeti Abrahama.

Filozofija in družba? Na prvi pogled se imenovano sovisje kaže kot samo po sebi razvidno ter razumljivo. Zdi se bolj ali manj očitno, kako je vloga in naloga filozofije prav to, da kritično spremlja družbene pojave, da zastopa, kakor pravimo, glas kritične javnosti. Hkrati pa se filozofijo rado obravnava kot produkt razvoja družbene zavesti in enega od njenih ideoloških aparatov. Stališči sta le stežka medsebojno uskladljivi. Kako naj zavzema kritično držo do družbe tisto, kar je samo po sebi njen izdelek? Prav tako pa je mogoč ter mogoče celo nujen pomislek, čemu naj bi si filozofija nalagala vloge in naloge v zvezi s kritiko družbe?

U delu koje je pred vama sakupljeni su već objavljivani ili neobjavljeni ogledi koje sam napisao pre više
godina. Ali opšta tema na koju se odnose zaokupljala me
je još od rane mladosti. U jednom od mojih prvih
članaka, objavljenom u Actes du congrès de
philosophie u Briselu 1953. godine, već sam pokušavao
da opišem filozofski čin kao konverziju, a sećam se i s
kakvim sam oduševljenjem zlokobnog leta 1939. godine,
prilikom polaganja maturskog ispita iz filozofije,
komentarisao temu svoga rada, zapravo jednu misao
Anrija Bergsona: „Filozofija nije konstruisanje sistema
nego nepokolebljiva odluka da se naivno gleda u sebe i
oko sebe." Pod uticajem Bergsona, a zatim i
egzistencijalizma,.uvek sam shvatao filozofiju kao
potpuni preobražaj načina viđenja sveta i bivanja u
njemu.
Tada nisam mogao ni da naslutim da ću provesti život
proučavajući antičku misao, posebno uticaj grčke
filozofije na latinsku književnost. Upravo me je u tom
pravcu odvuklo ono tajanstveno preplitanje slučajnosti i unutrašnje nužnosti koje oblikuje naše
sudbine.U

Apstrakt: U prvom dijelu članka analiziramo moderni i postmoderni pristup identitetu. U ovoj analizi pronalazimo razliku između identiteta i sopstva. Dok identitet predstavlja oblik samoiskustva koji predpostavlja Drugost, sopstvo predstavlja oblik samoiskustva koji isključuje Drugost. Otuda nas analiza sopstva kao proizvoda moći odvodi analizi moći. U drugom dijelu članka analiziramo predmoderno, moderno i postmoderno iskustvo moći. Predmoderno iskustvo moći (identiteta) zasnovano je na ideji transcendencije. Zbog toga je kolektivna struktura svijesti ove epohe, njena epistema i percepcija zatvorena. Moderno iskustvo moći (identiteta) zasnovano je na ideji utopije. Zbog toga je kolektivna struktura svijesti ove epohe, njena epistema i percepcija otvorena Postmoderno iskustvo moći (identiteta) zasnovano je na ideji diskursa. Postmoderna moć ne ispoljava se niti politički niti biopolitički već informatički – kao sposobnost utvrđivanja pravila povezivanja simbola i njihovog značenja, to jest u kontroli simboličkog uspostavljanja horizonta. Pitanje identiteta fenomenološki posmatrano, uopšte može biti situirano samo unutar dvije paradigme. Prvu paradigmu predstavlja iskustvovanje identiteta kao ontološkog stanja a drugu paradigmu iskustvovanje identiteta kao socijalno-diskurzivne konstrukcije (Šijaković, 2013: 64). Identitet kao ontološko stanje zasnovan je na prisustvu transcendencije (apsolutni, apstraktni ili konkretni drugi). On je rezultat blagodati, nasljeđa, tradicije. Identitet kao socijalno-diskurzivna konstrukcija zasnovan je na zaboravu transcendencije. On je rezultat samoerotizma samokonstituišuće intencionalne svijesti. U prvom slučaju, identitet je uronjen u logosni poredak zajednice-višeg, šireg i dubljeg nivoa stvarnosti, zbog čega on predstavlja saborni (καθολική) izraz predintencionalne umnosti-polis kao (antičku) paradigmu svijeta. U drugom slučaju identitet predstavlja sopstvo-izraz intencionalnosti koja sebe samoerotično opredmećuje kao početak (arhe), kao pozitivnu datost ega-cogita, zbog čega on figurira kao izraz samokonstituišuće svijesti koja negira svaki oblik iskustva drugosti koji prethodi činu njene samokonstitucije. Prevođenje identiteta kao ontološkog stanja u prostor socijalno-diskurzivne konstrukcije, što i jeste osnovno svojstvo moderne konceptualizacije identiteta, predstavlja deontologizaciju ili kolonizaciju identiteta, jer se aktom političke konstrukcije identiteta, sam habitus identiteta delokalizuje iz polja ontologije u polje politike, zbog čega 1 Pod nazivom Informacija kao logocentrično prisvajanje, članak je sa manjim izmjenama djelimično štampan u Medijskim dijalozima, Godina IX, Broj 24, Istraživački medijski centar, Podgorica, 2016, str. 91-98.

Otto Weininger: Über die letzten Dinge, 2. Auflage Wien, 1907 Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽTVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 1997, PAIDEIA, za ovo izdanje OTO VAJNINGER Svaki istinski, večni problem jeste isto tako istinska, večna krivica; svaki odgovor je okajavanje, svako saznanje popravljanje.

Militant democracy is an attempt to defend democracy against totalitarian parties that would use democratic procedures to rise to power. This article is focused on the consistency of the concept of 'militant democracy' . I argue that what militant democracy defends is not the democratic procedure itself but rather certain rights and the rule of law, and that those elements may in fact be compromised by democracy. This applies both if the democratic procedure is concerned and if democracy is interpreted as a reflection of the will of the people. Those elements may be upheld, but democracy is to be mitigated rather than fortified in order to do so.

Rad se bavi problematikom tumačenja Kafkinog stvaralaštva i obrađuje pripovetku Preobražaj iz ugla Kjerkegorove filozofije egzistencijalizma. U radu će biti prikazan problem brojnih tumačenja Kafkinog stvaralaštva u odnosu na opšti problem teorije interpretacije, a u drugom delu će biti obrađeno tumačenje iz egzistencijalističkog ugla, uz primenu heterogenog metoda tumačenja.

    Cilj rada je isticanje i u izvesnoj meri opravdavanje značaja i uticaja Kjerkegorove egzistencijalističke filozofije na interpretaciju Kafkinog Preobražaj u kontekstu mnogobrojnosti tumačenja Kafkinog stvaralaštva i problematike tumačenja uopšte. Cilj je takođe istražiti osnovne egzistenijalističke motive kod Kafke, ka oi mehanizme u metodu tumačenju koji je zasnovan na egzistencijalizmu.

Odabir Kjerkegorove filozofije egzistencijalizma podstaknut je zapisima u Kafkinom dnevniku koji se odnose na njegovu naklonost prema Kjerkegoru, mišljenjima mnogih kritičara o njihovoj duhovnoj povezanosti, dok je pripovetka Preobražaj izabrana prema ličnom stavu da Kafka u njoj obrađuje ljudsko postojanje u najčistijem obliku.

In order to find a convincing position in the ‘free will’ debate, two sorts of determinism are distinguished. The merits of encompassing determinism, which is determinism as it is usually understood, and individual determinism, which focuses on the agent, are brought to the fore. The existence of encompassing determinism cannot conclusively be proven, but it may be demonstrated, on the basis of individual determinism, that actions come about in a determined way, leaving no room for ‘free will’. In order to facilitate the discussion, recent scientific developments in such diverse fields as, e.g., quantum mechanics and neuropsychology are incorporated. Balancing the arguments, I aspire to a consistent and nuanced viewpoint, not eschewing divergent conclusions.

Hobbes’s political philosophy starts from a number of premises that are supposed to be self-evident, supplemented by various observations from experience. These statements are examined critically and in their interrelatedness in order to find out to what extent Hobbes provides a convincing system of thought. The importance of the basis of man’s actions, his self-interest, is inquired, since it serves as the basis of his practical philosophy. After this, Hobbes’s views on ‘moral’ notions are expounded. As it turns out, Hobbes maintains a number of concepts that have such a connotation, but interprets these in a specific way. The article is concluded with a modest systematic reconstruction of Hobbes’s main thoughts in practical philosophy.

Dadurch erfuhr die Rezeption des »ersten Hauptwerkes« Heideggers in Slowenien, die bereits einige Jahrzehnte vor seiner Übersetzung einsetzte, eine entscheidende Gerechtfertigung. Heidegger wurde bei uns nie nur von streng akademischen Kreisen rezipiert, sondern erfreute sich sowohl im besten philosophischen als auch kulturellen Sinne eines lebhaften provozierenden Interesses. Vor dem Zweiten Weltkrieg begleitete Heidegger die Gedankenformung des damals bedeutendsten phänomenologischen Philosophen, France Veber, von der Gegenstandstheorie zur Frage der Wirklichkeit. Anfang der 60er Jahre kollidierten die ersten Kommentare und Übersetzungen von Heideggers Schriften ins Slowenische mit dem Versuch einer kritischen Auseinandersetzung der jüngeren Generation von Intellektuellen und Künstlern mit der offiziellen sozialistischen Ideologie. Das Denken Heideggers wurde so zum zentralen Topos in Fragen der Ideologie, des Nihilismus, der Kunst, der Religionserfahrung, der nationalen Identität, der Demokratie und der individuellen Freiheit. Ende der 70er Jahre nahm das Interesse am Denken Heideggers -auch aufgrund der ideologischen »Verhinderungen« -ein wenig ab, was einer neuen Phase der intensiven Auseinandersetzung mit Heidegger in den 90er Jahren eher entgegenkam, u.z. sowohl in der neugegründeten Phänomenologischen Gesellschaft als auch an den Geisteswissenschaftlichen Fakultäten der Universität Ljubljana.