Communist Party of Yugoslavia

A monolit pártállam rendszerének válsága és bomlása valóságos pártáradatot generált, 1987–1990-ig közel 70 pártot alapítottak. A pártalakulások legfőbb színtere a rendszerváltás korának sajátos konstellációjában létrejövő népligeti Jurta Színház volt. Ez a „színtér” az ott szerveződő, a tárgyalásos rendszerváltást végigvivő ellenzéki csoportok okán a politikai változások emblematikus helyszíne lett. Kevésbé ismert azonban, hogy az egykori játszóhely, a magánszínházat felépítő és vezető színész-rendező Romhányi László (1944–2005) saját politikai ambíciói nyomán a fősodorból kikerülve, 1989 közepére a változások jobboldali radikális kritikusainak gyűjtőhelyévé vált. 1956-os forradalmárok és a hungarista-nyilas emigrációhoz köthető személyek részvételével Romhányi maga is alapított 3 (KNU–MNP–MNSZ) nemzeti-radikális pártot, nagy, habár alaptalan győzelmi reményekkel.
Az „engedélyezett” párt- és választási törvény első számú funkciója a kispártok, értékirányzatok előzetes szűrése, a parlamenti politikai stabilitás biztosítása volt. A demokratikus és a népi ellenzéki szárnyak, elitek taktikai szövetségéből (EKA) a jobboldali radikálisok irányzatait, szervezeteit és politikusát kirekesztették. A legitim változások ellenterévé váló Jurta így maga is politikai entitássá vált, az „elszabotált rendszerváltás” gondolatának kibontója és hordozója lett. Mindezt a „hamis” kompromisszumokat nemzeti alapon tagadó szervezetek, rendezvények és lapok (Szent Korona) alakulása jelezett.
Az „ellenzék ellenzékévé” váló radikálisok az 1990-es első többpárti, demokratikus országgyűlési választásokon – az EKA-NEKA „forgatókönyvnek” megfelelően – súlyos vereséget szenvedtek, konzerválva periférikus helyzetüket. A pártcsatározásokban, közbeszédben egyre gyakrabban elhangzó minősítések („hazaáruló” vs. „náci-fasiszta”) a Jurtások pozicionáltságát, egyúttal olyan párhuzamos világ kiépülését jelezték, amelynek elemei később az új generációs radikális jobboldali, akár a parlamenti képviseletig jutó szervezetek politikájában is megmutatkoztak. Írásunk első részében a (jurtás) jobboldali radikális mozgalom/ellentér megszerveződésével, a jurtás dramaturgia alapkonfliktusával foglalkozunk.

Stapanje istoriografije sa pseudonaučnom publicistikom stvorilo je niz problema u poimanju istorijskih događaja. Kao posebno ilustrativan izdvaja se slučaj smrti Blagoja Parovića, koji se u ovom radu detaljno analizira. Kroz uporedne, politički povezane biografije Parovića, Milana Gorkića i Josipa Broza Tita, autori detaljno obrazlažu djelovanje Parovića u Španiji i okolnosti njegove smrti. Zatim se okreću periodu od sredine 1937. godine, kada nastupaju udružene posljedice novog talasa „Velike čistke“ u Sovjetskom Savezu, propasti akcije „La Corse“, držanja Adolfa Muka pred policijom, te nestanka i sudskog ubistva Milana Gorkića, a koje dovode do zaoštravanja međuljudskih odnosa kako u Parizu tako i među jugoslovenskim dobrovoljcima u Španiji. Da bi se ovi tokovi propisno objasnili, u analizu su uvedene i tvrdnje koje se mogu naći u publicistici i istoriografiji. Sa takvim postavljanjem konteksta ulazi se u trag genezi mita o Parovićevom ubistvu, uz praćenje njegovih permutacija kroz potonju pubicistiku, s posebnim osvrtom na rad Vladimira Dedijera, a zatim i Pera Simića, koji je preuzeo i dalje razvio date mitologeme. Autori se kritički osvrću i na rad istoričara koji su preuzimali pseudonaučne tvrdnje Dedijera i Simića i time im davali istoriografski kredibilitet.

Usled sve snažnijeg uticaja Komunističke internacionale (KI, Kominterna) na prilike u Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ) početkom 20-ih godina prošlog veka, jugoslovenski komunisti započeli su reviziju svojih stavova. Najpre je činu stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca decembra 1918. oduzet progresivni karakter, iako je ujedinjenje "po prvi put tih triju jugoslovenskih nacija, koje su se ranije nalazile pocepane pod jarmom austro-ugarskog imperijalizma", značilo "stvaranje objektivnih uslova za proces formiranja jedne nacije iz triju srodnih nacija". 1 Iznad svega, utemeljeno je mišljenje da je formiranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca jedan od rezultata Prvog svetskog rata, odnosno Pariske mirovne konferencije. Počev od Treće zemaljske konferencije KPJ, održane januara 1924, u retorici jugoslovenskih komunista prevagu je odnelo stanovište u korist svrgavanja "velikosrpske buržoazije" i borbe "za obezbeđenje svakog naroda 2 Isto, 65, 69. 3 U međuratnom periodu u dokumentima Komunističke partije Jugoslavije i Komunističke internacionale termini "Arnauti", "Arbanasi", "Šiptari", "Albanci" predstavljaju sinonime. Ipak, nije uvek jasno šta se u retorici KPJ podrazumeva pod odrednicom "albansko područje" ili "albanske zemlje" izvan granica albanske države. Drugim rečima, nejasno je da li se time želelo naglasiti da određene oblasti pripadaju šiptarskom (arnautskom, albanskom) stanovništvu po prirodnom ili istorijskom pravu. U ovom radu prednost je data izvorima. Stoga prikladnim smatramo termine "Šiptari" i "Arnauti", odnosno "šiptarsko stanovništvo" i "šiptarska nacionalna manjina", koji su u prvoj polovini 20. veka najčešće upotrebljavani u dokumentima partijske provenijencije. U daljem tekstu termin "Albanci" rezervisan je za stanovnike albanske države, dok je albansko stanovništvo u okolnim zemljama -u Jugoslaviji i Grčkoj -određeno kao šiptarska ili arnautska nacionalna manjina.

Vincenzo Marcon (known as "Davilla") was a communist militant, born in Trieste, who led the PCd'I (Partito Comunista d'Italia) Julian "federation" between 1942 and 1943. That year, he was dismissed by the new direction of that organisation, gathered around Luigi Frausin, who replaced Marcon's line (focused on a strong collaboration with the Slovenian partisan movement) with another one based on the unity of the Italian antifascist parties and movements following the politics of the Committees of National Liberation. Thanks to the analysis of the documentation produced by the Italian political police and the Italian and Slovenian communist movements, this article provides the first scientific analysis of Marcon's role in the communist ranks in the Upper-Adriatic Littoral during the "partisan war".

Universal conscription and compulsory military service was implemented in Serbia in 1883. This move was drowned relatively earlier then in the most of European countries and transformed from scared, undisciplined and inadequately skilled Serbian national militia’s soldier from Serbian - Ottoman wars (1876 - 1878) to a disciplined, stubborn and very skilled warrior in the wars Serbia fought between 1912 and 1918. Thanks to universal conscription service, until the first decade of 20th century Serbian soldier become very valuable tool in the hands of carefully selected and highly educated and trained officers, for implementation of national goals. Although the regular compulsory military service period was two years long most of the Serbian conscripts spent in the barracks only five or eight months. During this shorter period of service, Serbian soldier went to training up to the battalion’s level. Becoming the reservists, Serbian soldiers were regularly called up every year for up to 30 days of additional military training. This kind of training was performed on the regimental and combined exercise level. That was the way to train most of the conscripts adequately without keeping them for a long time in the barracks. In 1893, after the whole first “call up” soldiers (i.e. those in the ages between 21 and 31) went through the basic military training, Serbian General Staff started to implement regularly large scale combined maneuvers on the division and corps level. The achievements of the process were very impressive. With the population of 2.922.058 inhabitants in 1910, on the basis of standing force consisting of 2.349 officers and 29.206 NCO’s and common soldiers, Serbia was able to mobilize war army comprised 10 infantry and one cavalry divisions with 286.818 men within field army, 55.580 men of territorial army organized in 60 3rd “call up” battalions and 3.310 men of so called “Final defense”. Until the first Balkan war broke up in 1912, three “call up’s” in-cluded soldiers born between 1867 and 1891, that all went through short time compulsory military service within standing army. Thanks to carefully carried out compulsory military service and positive selection of commanding officers and NCO’s, Serbian army performed successfully during the wars waged between 1912 and 1918.

Na kraju Drugog svjetskog rata Jugoslavija se našla u velikim problemima i pred velikim izazovima. Hitno je trebalo obnoviti ceste, pruge, osigurati prehranu stanovništva i smještaj ljudima koji su ostali bez kuća. Odmah se uočio još jedan problem, a to je velik broj nepismenih žena i muškaraca svih dobnih skupina, ali i djece. Komunistička partija Jugoslavije (dalje KPJ) odmah je pokrenula obnovu zemlje i počela je planirati ambiciozan plan gospodarskog razvoja Jugoslavije, ali on nije bio moguć s ljudima koji ne znaju čitati ni pisati. Nepismenost velikog broja stanovnika Jugoslavije/Hrvatske bila je prvorazredni problem koji je KPJ nastojala riješiti najkasnije do kraja 1952. tj. do kraja Petogodišnjeg plana. Vlast je u rješavanju ovog problema vidjela višestruke koristi. Dokidanjem vjekovnog problema priskrbila bi si naslov prve vlasti koja je uspjela riješiti ovaj težak problem. Uspjehom na ovom polju htjela se dodatno legitimirati i pokazati da je s novom vlašću stiglo sve nov...

New security challenges in the second decade of the twenty-first century and their materialization through various forms of hybrid warfare have had an impact on the emergence of ideas of strengthening state capacities for defence and security. One of these ideas is related to the manning of the armed forces. The paper presents models of selective military service that are successfully implemented in several European countries, which have similar demographic potential as Serbia. The main characteristic of these models of selective recruitment is the selection of only those persons who are interested in completing their military service voluntarily. Thus, the high motivation of future soldiers has been provided, and the consequences that would result from forcing those who do not want to do their military service have been forestalled. Models of manning in several neutral European countries and Israel have also been presented in order to gain a comparative insight. Foreign experiences...

Ако се направи краток пресек на развојот на македонската историографија од 1945 година до осамостојувањето на Македонија во 1991 г., може да се забележи дека во тој период се формира и македонската историска доктрина во изучувањето на историското и културното наследство на македонскиот народ и заедниците кои живеат на територијата на Македонија.Во тој контекст се разгледува и интересот на македонската историографија за Првата светска војна

U ovom radu se kao poseban predmet analize izdvaja nekoliko pripovedaka Nadežde Ilić Tutunović i Milke Žicine, pisanih od 1946. do 1953. Ove jugoslovenske autorke u dosadašnjim su istraživanjima sagledane kao deo toka angažovane ženske proze, zajedno sa Mitrom Mitrović, Jelenom Bilbijom, Desankom Maksimović, Fridom Filipović i brojim autorkama (kratkih) priča i feljtona u časopisu Žena danas (1936–1940). Nosioci izdvojenih kratkih priča su likovi devojčica i devojaka (od 13 do 16 godina) koje se pridružuju skojevskom i antifašističkom pokretu, a prikazano je njihovo delovanje u predratnom periodu („Devojke iz Končareva kraja“) odnosno u toku okupacije („Sa prvim snegom“ i „Čarobna Jela“) – kao vreme političke aktivacije (emancipacija u odnosu na roditelje, vršnjačko povezivanje, učešće u ilegalnim akcijama Komunističke partije Jugoslavije, hapšenja, utamničenja), koje neposredno prethodi trenutku njihovog stupanja u samu partizansku borbu. Teza ovoga rada je da, upravo kao i proza ovih autorki iz međuratne epohe, date pripovetke u isto vreme učestvuju u društvenim procesima koje kroz konkretizovane likove samostalnih, svesnih, hrabrih i spretnih devojčica prikazuju – u političkoj subjektivizaciji omladinki Jugoslavije.

This paper tackles the fate of archives and books since the war began between Ukraine and Russia. It is based on a field study I conducted in Ukraine in June 2023 and on the remarks of colleagues about Russia.
L’article porte sur la préservation des archives et livres dans la guerre russo-ukrainienne. Il est l'oeuvre de trois auteurs différents dont le principal, Éric Aunoble, a coordonné l'assemblage des textes. Après l'introduction générale écrite par Éric Aunoble vient un article du même auteur sur la préservation des sources en Ukraine, fruit d'une enquête de terrain menée par ce chercheur français. A la suite de ce texte sur l'Ukraine, vient un article du généalogiste Maxime Vichnevski, fruit de son expérience aux archives de Saint-Pétersbourg (Russie), et ce champ libre se termine par une vignette écrite par un collègue vivant en Russie, sur les archives en Crimée annexée. Éric Aunoble revient également par un paragraphe à la fin du second article pour en assurer la continuité thématique.

Učešće jugoslovenskih književnika-Dobrice Ćosića i Marina Franičevića 1-na Drugom svesaveznom kongresu sovjetskih književnika u decembru 1954. i rezultati njihovog boravka u SSSR-u nisu detaljnije razmatrani u srpskoj istoriografiji, već su samo usputno pominjani u nekoliko monografija. 2 U stra

М и н а Б о ж а н и ћ Мина Божанић Универзитет уметности у Београду Факултет музичке уметности Организација музичког простора на примеру Варијација за клавир оп. 27 Антона Веберна Апстракт: Музички простор, као једна од централних композиторских преокупација у 20. веку (нарочито у другој половини), присутан је и у делима композитора Антона Веберна (Anton Webern, 1883-1945). Специфичности организације музичког простора у његовим делима могу се представити у виду широких регистарских распона, наглих промена регистара, осцилирања музичког тока између интонационих и тоналних центара и немогућност "укотвљења" у једном стабилном тоналном/интонационом/модалном подручју. Ове карактеристике биће приказане кроз анализу његових Варијација за клавир оп. 27 (1936). У анализи ће бити примењена методологија произашла из Тарастијеве (Eero Tarasti) семиотике музичког простора. Према тој методологији, музички простор појављује се као "унутрашњи" (који се односи на организацију тонских висина) и "спољашњи" (организација регистара, односно фактурна организација). Праћењем кључних структурних момената разоткрива се и начин организовања музичког простора у том делу. Кључне речи: организација музичког простора, семиотика музичког простора, унутрашњи музички простор, спољашњи музички простор, Антон Веберн. У серији предавања одржаних 1932. и 1933. године-а објављених неколико деценија касније под називом Пут ка новој музици (Webern, 1963)-Антон Веберн (Anton Webern, 1883-1945) заступа идеју о јединству хоризонталног и вертикалног аспекта музичког дела, представљајући је као стваралачки и поетички императив. Веберново непрестано враћање на ову констатацију-које је условљено његовом крајње дифузном разрадом и несистематичним вођењем поменуте идеје-можда не побуђује пажњу на "први поглед"; уосталом, зашто би се ова идеја имало разликовала од, на пример, његовог темељног описа развоја полифоног начина мишљења од једногласја 11. века преко барока и стваралаштва UDC 78.071.1:929 Webern A. Musical space organisation exemplified by Variations for piano Op.

Рад се бави феноменом релативизовања, порицања и маргинализовања значајних историјских чињеница из периода социјалистичке Југославије у циљу одбране емотивног доживљаја водећих историјских личности из те епохе, као и стереотипне слике која о тој епохи постоји. На примеру текста Зорана Јањетовића објављеног у првом броју часописа „Токови историје“ у 2023. години, рад анализира механизме који се у домаћој историографији примењују како историјске чињенице не би угрозиле традиционални наратив о историји федеративне Југославије, формиран у периоду једнопартијске диктатуре Савеза комуниста.

Prispevek sledi idejnim, političnim in organizacijskim pripravam za ustanovitev komunistične (Moskovske) in obnovitev socialnodemokratske (Bernske) internacionale, s poudarkom na njunih nasprotujočih si pogledih na temeljne probleme socializma tedanjega časa. Medtem ko je komunistični tabor-prepričan v bližnjo (evropsko) proletarsko revolucijo, ki bo razbila vse družbene in politične strukture zatiranja-okvalificiral meščansko demokracijo kot diktaturo buržoazije in videl v uvedbi sistema sovjetov tisti temelj proletarske demokracije, ki bo presegal meščanski parlamentarizem, je desni socialnodemokratski tabor obsodil vsakršno obliko diktature in s tem seveda tudi boljševiški sistem. In prav na nasprotujočih si stališčih do boljševiške Rusije je spodletel poskus obnovitve 'stare' II. internacionale, ki naj bi ponovno združila razcepljeni proletariat.

Kautsky je v nadaljevanju dokazoval nezmožnost dolgotrajnejšega obstoja diktature proletariata v zaostali kmečki Rusiji: »Tisto, kar se nam prikazuje kot diktatura proletariata, če bi se seveda dosledno izpeljalo-in če bi en razred sploh lahko izvajal diktaturo neposredno, kar pa lahko sama partija-bi se oblikovalo v kmečko diktaturo.« 4 Kautsky je zato rešitev videl v vrnitvi na meščansko demokracijo, čeprav v Rusiji-v pravem smislu besede-ni nikdar obstajala. Zakaj na meščansko demokracijo? Vprašal se je, ali res drži trditev, da je socializem samo cilj in demokracija samo sredstvo za dosego tega cilja. In odgovoril: »Socializem pravzaprav ni naš končni cilj, temveč ta cilj pomeni 'ukinitev vsake vrste izkoriščanja in tlačenja, pa naj bo naravnano proti razredu, partiji, spolu, rasi' (Erfurtski program). 5 Ta cilj želimo doseči s proletarskim razrednim bojem, ker se proletariat kot najnižji razred ne more osvoboditi, če ne ukine vseh vzrokov izkoriščanja in tlačenja... Demokracija in socializem se potemtakem ne razlikujeta v tem, daje ona sredstvo in on cilj. Oboje je sredstvo za isti cilj: Mi si socializma brez demokracije ne moremo predstavljati. Pod izrazom moderni socializem ne razumemo le družbeno organizirane produkcije, temveč tudi demokratično organizirano družbo. Zato je za nas socializem nujno povezan z demokracijo. Ni socializma brez demokracije. Oboje pa se razlikuje v nečem drugem: Demokracija je in še kako možna brez socializma. Celo čisto demokracijo si lahko zamislimo brez socializma, npr. v majhnih vaških skupnostih, v katerih obstaja popolna enakost ekonomskih pogojev za vsakogar, na podlagi privatnega lastništva nad sredstvi za proizvodnjo. V vsakem slučaju lahko rečemo, da je demokracija možna brez socializma in pred njim... 6 V demokraciji, v kateri vlada večina ljudstva, se lahko uvede socializem šele takrat, ko se zanj pridobi večina. To je dolga in mučna pot. Mnogo hitreje pridemo do cilja, če se energična in cilja zavedajoča manjšina dokoplje do državne oblasti in jo izkoristi za uresničitev socialističnih ukrepov. Njeni uspehi bi takoj delovali prepričljivo in hitro bi usmerili večino, ki se je do zdaj upirala, v socializem. To zveni zelo mamljivo in tako je zvenelo tudi iz ust starega Weitlinga. Ima pa eno napako-da predpostavlja tisto, kar je treba šele dokazati... 7 Vsebino socializma lahko popularno strnemo v stavek: 'Svobodo in kruh za vse.' To je tisto, kar množice od njega pričakujejo, zato se za njega zavzemajo. Svoboda ni nič manj pomembna kot kruh. Tudi dobro situirani, celo bogati razredi so se borili za svojo svobodo. Potreba po svobodi, po samoopredelitvi, je v človekovi naravi prav tako kot potreba po hrani... Do zdaj je bila socialdemokracija najvztrajnejši zaščitnik svobode vseh tlačenih, ne samo mezdnih delavcev, temveč tudi žena, preganjanih religij in ras, Židov, črncev, Kitajcev itd. S tem si je pridobila pristaše daleč izven kroga mezdnih delavcev... Čim jim je diktatura proletariata vzela pravno varnost, so se vsi ti drobni trgovci, obrtniki, srednji in veliki kmetje, večina intelektualcev prelevili v sovražnike socializma in diktature proletariata, čeprav so se predtem zavzemali za socializem, ker se je boril za svobodo vseh. S tem se ne more nobenega pridobiti, razen tistega, ki je že 3 Ibidem, str. 109-110. 4 Ibidem, str. 150. 5 Lenin je v »Državi in revoluciji«, sklicujoč se na Engelsa, pojasnil boljševiške cilje: »Naš končni cilj je uničenje države, t. j. vsakega organiziranega in sistematičnega nasilja, vsakega nasilja nad ljudmi sploh. Mi ne čakamo prihoda takšnega družbenega reda, v katerem ne bo veljalo načelo podrejanja manjšine večini. Toda ko težimo po socializmu, smo prepričani, da bo prerasel v komunizem in da bo v zvezi s tem izginila vsaka potreba po nasilju nad ljudmi sploh, po podrejanju enega človeka drugemu, enega dela prebivalstva drugemu delu, kajti ljudje se bodo navadili spoštovati elementarne pogoje družbenega sožitja brez nasilja in podreditve.« (Lenin, Izbrana dela, III, str. 248.) 6 K. Kautsky, v: 'Ortodoksni marksizam' i reformizam, str. 110-112. 7 Ibidem, str. 156.

Sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1948, kao i jugoslovenska unutrašnja transformacija koja je sledila, otvorili su značajnu debatu unutar radničkog pokreta o osnovnim pravcima razvitka socijalističke teorije i prakse. Sa jedne strane, jugoslovenski komunisti su u ogledanju sa sovjetskim („staljinističkim”) iskustvom, gradili početne temelje „demokratskog samoupravnog socijalizma”, dok su sovjetski teoretičari osporavali jugoslovenske ideološke novine, smatrajući ih„revizionističkim”. Polemika je doživela vrhunac tokom 1960-ih godina, kada je Jugoslavija otpočela svobuhvatniji proces društvene i privredne reforme, a u Moskvi
bilo započeto preispitivanje Hruščovljeve partijske linije „destaljinizacije”. Imajući u vidu istorijski značaj sukoba, rad se koncentriše na jedno od suštinskih problemskih pitanja jugoslovensko-sovjetske polemike – uloge komunističke partije u društvu, te da ispita na koji način su se kroz polemiku manifestovale karakteristike jugoslovenske liberalizacije, naročito u komparaciji sa ideološkim postavkama „realnog socijalizma” u Sovjetskom Savezu.

APSTRAKT: U radu su ispitivane faze, okolnosti i dinamika izgrađivanja Narodnog fronta u Jugoslaviji. Ukazano je na četiri stupnja njegovog razvoja, kao i na značaj ideologije bratstva i jedinstva u procesu njegove izgradnje. Skrenuta je pažnja na komparaciju sa rumunskim i bugarskim narodnim frontom, kao i na značaj spoljnog političkog konteksta u kojem se jugoslovenski Narodni front razvijao. KLJUČNE REČI: Narodni front, partija, struktura vlasti, Jugoslavija, saveznici Narodni front (Jugoslavije) predstavljao je političku i organizacionu osnovu strukture vlasti koja je posle Drugog svetskog rata postepeno bila izgrađivana u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji (DFJ). Narodni front je bio platforma, društvena mreža, baza i strategija preko koje je komunistička partija na prvim izborima u jesen 1945. godine osvojila vlast. 1 Svojom formom i funkcijom Front je generisao osnove "narodne demokratije" (1945-1947), prelaznog oblika vlasti u kojem je komunistička partija (kadrovskog tipa, sa svojih 141.066 članova na kraju rata i sa Titom na čelu) imala glavnu ulogu u svim posleratnim sferama političkog i društvenog života. 2

Repertoire of the excellent self-taught traditional dvojnice-player, Miladin Arsenijevic, from the vicinity of Topola (central Serbia) consists of lyrical songs of a newer rural repertoire. During a 'cognitive interview', in his attempt to recall and reconstruct old-time traveler's (putnicko) playing through performance, a 'real music situation', he has gradually condensed the developed form of the homophonic shepherd's song into the fragmentary form of heterophonic traveler's playing. In this paper the accent is on the player's search and creative process in his attempt to derive the right musical form of a piece, using his long-term memory, since he has not heard or played the piece for quite a long time. It is also a successful attempt to bring musical data from passive to active musical memory, and a transit from one collective semantic musical code to another. The motoric component plays an important role as well. The analysis of musical change s...

Апстракт: У тексту се анализира сукоб српских и словеначких интелектуалаца хуманистичког и друштвеног "типа" (историчари књижевности и књижевници, филозофи, социолози, политички теоретичари) у годинама уочи распада Југославије. Они су били предводници "новог таласа" који је из темеља уздрмао комунистичку Југославију и на крају довео до њеног слома. И српска и словеначка интелектуална сцена позиционирале су се као алтернатива политичком систему у својим републикама. Посебно место у том процесу имали су писци, они су оживели стари романтичарски наратив о "одбрани нације".

APSTRAKT: U članku je reč o urbanom razvoju Kragujevca pod uticajem naglog razvitka automobilske industrije, koji se pokazao u višestrukom uvećanju broja stanovnika, promeni strukture grada od jednog urbanog naselja ka urbanoj aglomeraciji, i novom tipu gradnje stambenih naselja radi rešavanja stambenog pitanja zaposlenih u industriji. KLJUČNE REČI: Kragujevac, automobilska industrija, "Crvena zastava", urbanizacija Kragujevac ima istorijski kontinuitet od sredine 19. veka kao industrijski grad, centar vojne industrije iz koje se polovinom 20. veka razvila i automobilska industrija. Kada je reč o uticaju automobilske industrije na razvoj privrede i društva, ne može se zaobići i njen ogroman uticaj na industrijalizaciju i urbanizaciju na području cele Jugoslavije. Kragujevac, kao domicilni grad Zavoda "Crvena zastava", upravo je najbolji primer koliko je ta industrija uticala na preobražaj grada i promenu načina života njegovih stanovnika i okoline. Istovremeno, ovaj proces ima i svoju političku dimenziju, koja se očituje kroz promene administrativno političkog statusa grada i opštine, kao i međusobnog odnosa tri aktera: opštinskih vlasti, rukovodstva Zavoda "Crvena zastava" i viših državnih instanci. U svom istorijskom razvoju, Kragujevac je bio balkanska varoš, zatim prestonica autonomne srpske kneževine, a tek kasnije se razvio u industrijski centar. On, dakle, nije nastao kao naselje vezano isključivo za * Rad je deo projekta Srpsko društvo u jugoslovenskoj državi u 20. veku: između demokratije i diktature (177016), koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

This paper aims to give a detailed account of one particular solidarity action for the Spanish Republic undertaken by the leadership of the Communist Party of Yugoslavia. It was an attempt at illegal naval embarkment of a large group of volunteers from two planned locations on the Adriatic coast. For this purpose, a French trading vessel named “La Corse” (Corsica) was hired, which was supposed to transport the volunteers to Spain, where they would enlist in the International Brigades. Since this operation failed due to a timely reaction by the Yugoslav police, the events unfolded into mass arrests, including several high-ranking activists, as well as an intelligence breakthrough into the workings of the Communist Party. This paper combines the findings of relevant literature, mostly partial in content, with memoir texts and archival records, bringing forward a detailed reconstruction of all relevant elements, including context, events, causal relations, and their consequences.

U radu su ispitivane faze, okolnosti i dinamika izgrađivanja Narodnog fronta u Jugoslaviji. Ukazano je na četiri stupnja njegovog razvoja, kao i na značaj ideologije bratstva i jedinstva u procesu njegove izgradnje. Skrenuta je pažnja na komparaciju sa rumunskim i bugarskim narodnim frontom, kao i na značaj spoljnog političkog konteksta u kojem se jugoslovenski Narodni front razvijao.

In the early 1950s, in view of its specific foreign policy, Yugoslavia took the first important steps in connecting with non-European countries and building the foundations of a future policy of neutrality. These plans necessitated the engagement of people that were eminent, influential, and, most importantly, trustworthy. This study focuses on the role of Milovan Đilas, as a high-ranking government and party official within the Yugoslav party delegation at the First Meeting of the Asian Socialist Conference in Rangoon (Burma) in January of 1953.

Na primjeru gradske četvrti Trešnjevka, kao relativno malom prostoru, moguće je iščitati različite i nerijetko kontradiktorne urbanističke procese i planerske prakse karakteristične za 20. stoljeće. U međuraću u Kraljevini Jugoslaviji Trešnjevka je istodobno industrijska četvrt i radnički slum – na poljoprivrednom zemljištu ilegalno izgrađenih kuća, čiji se stanovnici bore za svoje pravo na osnovnu komunalnu infrastrukturu, ali i planirano naselje za niži srednji sloj opremljeno jednim od prvih dječjih igrališta. U socijalističkoj Hrvatskoj Trešnjevka je pak dobar primjer tzv. slum clearancea, odnosno modernističkih zasijecanja u izgrađeno supstandardno tkivo kojima se čisti prostor za suvremenu stanogradnju i implementaciju tri urbanističko-arhitektonska ansambla za kulturu i obrazovanje, opskrbu i rekreaciju – današnji Park Stara Trešnjevka, Trešnjevački trg i Trg sportova s pratećom zelenom infrastrukturom. U oba razdoblja, konkretno od 1928. do 1934. te od 1947. do 1952./1953., stanovnici Trešnjevke aktivno participiraju u izgradnji svoje četvrti putem Komunalne organizacije južne periferije i Narodne fronte V. rajona. Razlika između dva razdoblja je višestruka sa stajališta same provedbe i brojnosti rezultata predstavljenih na izložbi na pet povijesnih karata na kojima se čita transformacija prostora, njegova popunjavanja, reguliranja i opremanja. Ono što im je zajedničko jest ista razina društvene i političke volje da bolji životni uvjeti radništva, u stalnom fokusu javnosti putem dnevnih tiskovina, postanu prioritet gradskih, a nakon rata i državnih politika. Sliku tog dugo sanjanog suvremenog života na izložbi vizualizira propagandni film druge (1958.) od tri izložbe „Porodica i domaćinstvo“ održane na Zagrebačkom velesajmu. Tema te izložbe je upravo gradska četvrt i njezine stambene zajednice koji zadovoljavaju sve osnovne životne potrebe svojih stanovnika. Posljednja tri desetljeća svjedočimo reverzibilnim procesima. Ponovno ulazimo u zonu spekulacije, ovaj puta maksimalne eksploatacije zemljišta zamjenom obiteljskih kuća, u zonama sa za njih dimenzioniranom komunalnom infrastrukturom, višestambenim zgradama. Podređivanje kvalitete stanovanja profitu prati i izostanak planiranja prostora svakodnevnog življenja društvenim sadržajima o kojima se više računa vodilo čak i prije Drugog svjetskog rata. Evidentno je da navedene transformacije koincidiraju s promjenama društveno-političkog uređenja. Program je obuhvatio izložbu u BAZI, tematsku šetnju i razgovor u kojem su uz autoricu izložbe Tamaru Bjažić Klarin sudjelovali Lidija Butković Mićin i Nikša Božić. Tematska šetnja autorice ukazala je na urbanističku genezu Trešnjevke u relaciji s mijenama društveno-političkih sistema prve polovice 20. st. na primjeru tri urbanističko-arhitektonska ansambla socijalističkog društva: kompleks s Robnom kućom NAMA na Trešnjevačkom trgu, potez Srednje škole u Dobojskoj i Stari park Trešnjevka s Centrom za kulturu Trešnjevka, te Trg sportova sa zimskim plivalištem, hotelom i Domom sportova. Razgovor je usredotočen na alate, planerske prakse i zakonodavni okvir, kojima je socijalističko društvo omogućilo sanaciju prostora, kao i na njihovu demontažu od 1990-ih. Seminar je realiziran u sklopu programa “Mikropolitike 2022: transformacije grada - od kapitalizma do socijalizma i natrag” i znanstvenog projekta “Formalni, teorijski i društveni aspekti proširenog pojma arhitektonske i umjetničke baštine u drugoj polovini 20. stoljeća” Instituta za povijest umjetnosti u Zagrebu.

smotra književnika i nau nika. 2 Stalni autor tekstova spoljnopoliti ke rubrike "Politi ki pregled" bio je Jovan M. Jovanovi Pižon, potpisivan titlonimom, to jest naro itom vrstom pseudonima koji je svojim zna enjem ukazivao na piš evo zanimanje-"Inostrani". U Jovanovi evom slu aju, pseudonim je bio u skladu sa njegovom profesijom i zvanjima. 3 U njegovom domenu bili su pregled inostrane scene i me unarodni odnosi koji nisu imali direktne veze sa Kraljevinom SHS, premda su glavnu tematsku preokupaciju inili politi ki odnosi Jugoslavije sa susednim državama. Jovan M. Jovanovi je ro en 3. septembra 1869. u Beogradu gde je završio gimnaziju i prava. Svoje pravno usavršavanje nastavio je u Parizu, posle ega je zapo eo državnu službu u Ministarstvu inostranih dela, a bio je i profesor Velike škole. Kao diplomatski predstavnik boravio je u Atini, Carigradu, Sofiji, Cetinju i Skoplju, da bi 1912. postao ministar inostranih dela Kraljevine Srbije. Naredne dve godine bio je poslanik u Be u, dok je u periodu 1916-1920. vršio dužnost poslanika u Londonu i Vašingtonu. 4 Sve vreme bavio se publicistikom koriste i se sopstvenim profesionalnim iskustvom i poznavanjem me unarodnih odnosa. Njegov angažman u Zemljoradni koj stranci i elna funkcija u Zemljoradni kom savezu izbacili su ga u prvi plan politi ke scene Kraljevine SHS. U SKG (iji je bio vlasnik) sara ivao je od samoga po etka, bez obzira na svoju bogatu politi ku aktivnost i profesionalne obaveze. 5 Osim Jovanovi a, spoljnopoliti kim temama, to jest jugoslovensko-bugarskim odnosima, bavili su se još Dimitrije Popovi , M. Ð. Milojevi i jedan anonimni saradnik ("Algav."). Me unarodno-pravnu osnovu jugoslovensko-bugarskih nesporazuma tokom 20-ih godina 20. veka inio je Nejski ugovor sklopljen na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Jugoslovensku delegaciju koju je imenovala vlada Stojana Proti a sa injavali su Nikola Paši , Ante Trumbi , Milenko Vesni , Ivan Žolger i još nekoliko vladinih delegata, stru njaka i savetnika, u ijim je redovima postojala i Vojna komisija na elu sa generalom P. Pešiem. 6 Polovinom februara 1919. Vesni je pred Ve em desetorice tuma io "malu izmenu" jugoslovensko-bugarske granice, pa je taj teritorijalni zahtev poveren na razmatranje tzv. Tardijeovoj komisiji. Naime, Paši je Komisiji izjavio da bi Strumica trebalo da ostane Kraljevini SHS, dok je Tardijeu izneo mišljenje o bugarskoj saradnji sa Nemcima i svirepostima u Južnoj

In the 1980s, the art group Neue Slowenische Kunst (NSK) employed postmodernist artistic techniques, eclecticism and pastiche, with which they evoked political and artistic memories through music, painting, design, theater and statements and deconstructed these political memories. For Laibach in particular, the treatment of National Socialist iconography and totalitarian rhetoric was central, but not in the service of politics. The totalitarianism they imitated was a simulacrum. In their
manifesto the artists claimed to strive towards politically independent artistic activity. However, in the second half of the 1980s, the collective operated with the support of the Association of Socialist Youth of Slovenia, the youth sector of the Communist Party. In the article, the author examines the complex relationships between art and politics or how the performances of Laibach and NSK in the 1980s were related
to the political situation in Slovenia. She is interested in the social integration of Laibach and also NSK, their rhetoric, appearances and artistic-political interventions in Slovenia in the 1980s, especially in relation to the development of events related to Slovene nationality. Laibach and NSK evoked a repressed but essentially present self-image of the Slovene nation‘s ever-present subordination to other nations,
which co-created a collective political complex about Slovene independence and insufficiency. The invocation of this political representation by the artistic collective, especially Laibach, in the way of reviving and dismantling iconography and rhetoric was not pleasant, but triggered a revision of collective memorization and an assessment of Slovenia‘s current position, as well as the Slovenian nation‘s chances for national liberation.

Komunistički revolucionarni pokret Zagreba u poslijeratnom razdoblju do sada je iskazan tek u formi nagovještaja, ponekih uputnih naznaka ili bilješki, opisa značajnijih događaja ili parcijalno. U prilog tome govore monografske studije o Zagrebu općenito^ uglavnom ilustrativno-informativne u kojima se daju tek kratke »funkcionalne« crtice iz globalnog poslijeratnog razvoja kao i prvi pokušaji (koji se pojavljuju posljednjih godina) sintetskih prikaza razvoja komunističkog pokreta u pojedinim zagrebačkim općinama.^ Ne samo da je izostao monografski rad o komunističkom pokretu grada u navedenom razdoblju, već nema ni pregledne kronologije. Razloge odgode znanstvenog istraživanja o cjelovitom komunističkom zbivanju na području grada Zagreba u poslijeratnom razdoblju moguće je tek uvjetno utvrditi. Dijelom su komplementarni s problemima tipičnim za pokušaje istraživanja komunističkog pokreta na razini općeg (primjerice, Hrvatske ili Jugoslavije), a dijelom su, dakako, specifični. Dosadašnja odsutnost cjelovitog istraživanja revolucionarnoga poratnog Zagreba, čini se, nadilazi argumentaciju (ne)potrebitosti ili nedostatka znanstvenog inte resa za Zagrebu imanentnu problematiku i onu o simboličkoj valorizaciji

The article deals with the political and military organization of the former internees in the Italian concentration camp Rab. Although there were only about 2,000 of them at the beginning of September 1943, they managed to disarm the entire Italian military garrison on the island of Rab, which consisted of 2,200 soldiers and carabinieri, partly by cunning and partly by force. It was a unique event in world history, made even more glorious by the fact that no Italian soldiers or carabinieri were liquidated in the process. The head of the Executive Committee of the clandestine Liberation Front was Jože Jurančič, who was arrested in 1949 and then imprisoned on Goli Otok. As such, he was one of the former internees of the Rab concentration camp who carved stones and placed them in the renovated cemetery of the former internees of Rab.

Učešće jugoslovenskih književnika-Dobrice Ćosića i Marina Franičevića 1-na Drugom svesaveznom kongresu sovjetskih književnika u decembru 1954. i rezultati njihovog boravka u SSSR-u nisu detaljnije razmatrani u srpskoj istoriografiji, već su samo usputno pominjani u nekoliko monografija. 2 U stra

As the first festival of contemporary music in socialist Yugoslavia, the Music Biennale Zagreb (founded in 1961) attracted a lot of domestic and foreign media attention. This study discusses the reception of the first Music Biennale in the Belgradian daily newspapers, Politika [Politics], Borba [Struggle] and Večernje Novosti [Evening News], with reference to the characteristics of the editorial policies of these three newspapers. The timely and active reporting of the daily press in Belgrade indicates that the first Music Biennale Zagreb was promptly recognised as an important modernist musical festival for the then cultural life of the whole of Yugoslavia.

One of the main consequences of the King Alexander I Karađorđević’s personal regime was an administrative rearrangement of the state that formed new administrative units called banovinas. Historiography to date has not shed much light on the circumstances under which the banovinas were formed. Studies show that this issue occupied much of the attention of the king and his court, and that the best experts were engaged. At the beginning of the dictatorship, banovinas and their bans were used as a means through which the proclaimed ideology of Yugoslavism would come into being in the form of a single Yugoslav nation. The starting point was to remove national and historical borders between Serbs, Croats, and Slovenes, which were regarded as the culprits behind divisions within the population. Presenting federalization as derived through banovinas as administrative units served to conceal their true function in the process of building a unified state. Following the death of King Alexande...

U kratkom prikazu vala prosvjeda i građanskog bunta na ulicama Zagreba u veljači, ožujku i travnju 2011. nastojat ću taj fenomen sagledati kao dinamičan proces kojim se pokušalo "masovno mobilizirati građane kao primarno sredstvo društvene sankcije i otuda moći"

Početkom siječnja 1968. u jugoslavenskom se političkom životu vodila dugotrajna i burna rasprava o tzv. „jednom postotku“.1 Riječ je bila o doprinosu za socijalnu skrb u općinama i republikama. U saveznoj se skupštini pojavio prijedlog o snižavanju te stope za 1%. Međutim, taj su trošak trebale snositi jugoslavenske republike, a ne savezna država. Zastupnici iz dviju najrazvijenih republika, SR Hrvatske i SR Slovenije, pobunili su se protiv takve odluke, tražeći za republike pravo da samostalno odluče o svojim doprinosima. Sukob nije bio ni bezazlen, niti jednodimenzionalan. Čak je Izvršni komitet Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (IK CK SKJ) – najviše partijsko tijelo – stao na stranu republika i kritizirao organe savezne države. Pobunjene su republike nakon tih burnih zbivanja odlučile u svojim parlamentima kako se neće pridržavati takve štetne odluke. Iako su pritom imale podršku partijskoga vrha, ovaj je neposluh federativnih jedinica prema odlukama savezne države...

In our paper, we will pay attantion to the period between the two world wars, when the Kingdom of Yugoslavia was divided into nine banovinas. We will try to give an overview Vardar Banovina, in addition to state aid, remained undeveloped and passive as long as it existed.

U knjizi Historiografija u tranziciji sakupljeno je 26 radova eminentnog povjesničara i dugogodišnjeg profesora na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, dr. sc. Drage Roksandića 1 , koji su prvi put objavljeni u izdanjima između 1992. i 2018. godine. Iz skromnog navođenja samo najosnovnijih biografskih činjenica o autoru, u bilješci na kraju knjige (str. 535), ne proizlazi puni značaj historiografskog opusa i javnog djelovanja Drage Roksandića u proteklim desetljećima, zato o njegovoj važnosti za našu historiografiju nadasve uvjerljivo svjedoče njegovi ovdje sakupljeni radovi koji su nastajali od početka 1990-ih godina pa do danas. Svi prilozi pojedinačno kao i knjiga u cjelini primjer su promišljenog metodološkog pristupa i najvišeg stupnja kritičke analize i refleksije iz područja humanističkih znanosti, za koje možemo reći da u području povijesnih i srodnih znanosti danas predstavljaju state of the art. Knjiga svoj znanstveni doprinos etablira na polju čak nekoliko humanističkih disciplina. Autorova dugogodišnja inovativna istraživanja rezultirala su novim uvidima koji su pored povijesnih znanosti zadužile i srodne discipline i predstavljaju poticajno štivo par excellence za nova interdisciplinarna istraživanja. U ovdje sakupljenim tekstovima vidljivo je intenzivno autorovo praćenje suvremene historiografije na mnogim područjima, što je dovelo do brojnih novih spoznaja u vlastitim istraživanjima vezano za predmetne teme. Raspon tema ovdje objavljenih priloga iznimno je širok, od onih koji su, primjerice, posvećeni kulturnoj politici, do studija o Nikoli Tommaseu, Savi Mrkalju i Gerasimu Zeliću. Mnogi radovi predstavljaju originalan doprinos "kulturnoj historiji". Moglo bi se reći da se u, takoreći, svakom pojedinom članku otvaraju nove istraživačke teme, i svaki tekst čitatelju nudi nove spoznaje, činjenične

Glina 1941. Tragedije i traume u pamćenju i zaboravu. Zbornik znanstvenih radova s međunarodnim sudjelovanjem
Urednici / Editors: Matko Globačnik, Milan Radanović, Ilija Ranić, Drago Roksandić
Glavni urednik / Editor-in-Chief: Drago Roksandić

Dans le cimetière des utopies qu'est devenue la révolution russe dans l'imaginaire occidental, Nestor Makhno a acquis un statut iconique de héros révolutionnaire. Cofondateur du Parti ouvrier social-démocrate ukrainien, Symon Petlioura lutta, au lendemain de la révolution d'octobre 1917, pour la proclamation de l'indépendance de l'Ukraine, qu'il dirigea en 1919. Il sera assassiné à Paris. Depuis 2014, les polémiques autour de Stepan Bandera font rage, entre l’apparition du portrait du leader nationaliste
sur le Maïdan contestataire et la dénonciation des « bandéristes » par les séparatistes prorusses.

U radu se istražuje idejna scena u Hrvatskoj određena na prijelazu u peto desetljeće promjenama nastalim po sukobu s Informbiroom i prijeporima vezanim uz utjecaje duhovnih strujanja sa Zapada. Pritom se u kontekstu partijske države analizira položaj i uloga tradicionalnih nacionalnih institucija (Sveučilište, Matica hrvatska. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti), a djelomice osvjetljava i prinos hrvatskog emigrantskoga kruga okupljenog oko Hrvatske revije. Istraživanje je nastalo na temelju uvida u arhivske materijale, emigrantski tisak i raznovrsnu literaturu iz tog vremena.Despite general historical examination of the struggle of the Yugoslav Communist leadership with the Information Bureau, the ideological currents in Croatia directly connected with this issue have not been adequately and fully researched. This article points out the complexity of the ideological scene in Croatia; on the one hand, ideological changes in Croatia reflected the conflict in the Information...

Rad se bavi odnosom tvrtke S. H. Gutmann d. d. prema sindikalnim organizacijama koje su djelovale u tom poduzeću. Analizira provedbu Zakona o zaštiti radnika i razvojni put sindikalnih organizacija od ilegalnoga do legalnoga djelovanja.The paper investigates the relationship of the largest wood industrial company in Central Europe S. H. Gutmann d.d. with trade unions that were active in the company. Salomon Heinrich Gutmann d. d. Trade Company played a very important role in the overall wood industry of Yugoslavia between the two World Wars, and it had an indispensable role in constructing of plants such as saw-mills, wood derivative production plants and chemical wood processing plants. All of this resulted in abundant experience of the management regarding the struggle with the labour force. After the breakup of the Austrian-Hungarian Monarchy, the company entered a stage of instability. Those rather adverse circumstances directly affected political and social changes, as well as ...