Belgrade opus of architect Jovanka Jeftanović
Jelena Gačić Ivanov2019, Nasledje
Sign up for access to the world's latest research
checkGet notified about relevant papers
checkSave papers to use in your research
checkJoin the discussion with peers
checkTrack your impact
Abstract
Јованка Јефтановић спада међу најзначајније жене које су пре 1941. годинe дипломирале на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, остваривши професионални ангажман у послератно време, од четрдесетих до краја шездесетих година двадесетог века. У њеној каријери се истиче опус који је остварила у Београду и околини, проистекао из рада у урбанистичким и пројектантским институцијама. Иако је у историографији правовремено препознат њен значај у српској послератној архитектури, целокупан стваралачки допринос није темељито валоризован. Отуд овом приликом износимо непознате чињенице о животу и делу архитекте Јованке Јефтановић, у циљу што потпунијег тумачења њеног рада.
Related papers
Beogradski opus arhitekte Milutina Jovanovica 1930 1941
Arhitektura i Urbanizam 57, 2023
Милутин Јовановић припада генерацији архитеката који су значајно допринели урбаном и архитектонском развоју Београда између два светска рата. Међутим, пошто је изостала адекватна валоризација његовог стваралаштва, комплетан списак остварења и основни биографски подаци били су потпуно непознати. Реконструкцијом опуса архитекте Јовановића, дошло се до хронолошки систематизованих података о његовом кретању у архитектонској струци. Свој професионални ангажман започео је као асистент на архитектонском одсеку београдског Техничког факултета, да би се касније посветио приватној пракси. Током целокупног међуратног периода, Јовановић је реализовао више десетина стамбених објеката и један хотел, а такође је био посвећен и другим пројектантским задацима. Био је ангажован од стране имућних представника грађанске класе – трговаца, чиновника, лекара, предузимача и многих других, за које је пројектовао претежно репрезентативне стамбене вишеспратнице широм централног градског језгра. У складу са дешавањима на архитектонској сцени тог доба, поштујући захтеве наручилаца, своја остварења је реализовао у два доминантна стилска правца – академизму и модернизму. Нарочито је значајно откриће грађевина пројектованих у духу модернизма, јер се дуго сматрало да је главно стилско опрељење архитекте Јовановића академизам. С обзиром на недостатак личне заоставштине и целовитих историографских извора, истраживање је било базирано на проучавању фонда Техничке дирекције Града Београда похрањеног у Историјском архиву Београда. Отуд овај рад представља први монографски осврт на живот и дело архитекте Милутина Јовановића.
Architect Janko Šafarik and his Belgrade opus (1911-1932)
Arhitektura i Urbanizam, 2023
The house of Marko Stojanović (1885): The first independent work of architect Konstantin Jovanović in Belgrade
Nasledje, 2020
The first independent work of the Viennese architect Konstantin A. Jovanović (1849-1923) in Belgrade, the house of solicitor Marko Stojanović at 53-55 Knez Mihailova Street, built in 1885, signifies the Europeanising surge of the secular architecture in the Kingdom of Serbia, which conclusively suppressed the Oriental architectural practices. Jovanović's father Anastas helped him develop friendship alongside the business relationship with the patron of the house. This allowed Jovanović to construct a notable privately-owned building in the city thoroughfare, thus recommending himself to the favour of wealthy investors. Often linked in historiography to Jovanović's cult of the Italian Renaissance, Stojanović's house also contains elements of Mannerism and Baroque, harmoniously combined into an eclectic whole. Adapted to the Belgrade setting as a two-storey structure built at the top of the Sava River Slope, the house is a direct interpolation of the Viennese eclectic expe...
On the work of architect Milosav Mitić in Belgrade
Nasledje, 2020
Architect Milosav Mitić figures prominently among numerous authors who contributed to the emancipatory and artistic development of the post-WWII architecture in Serbia. Recognised even in his student years as a talented and artistically inclined author, in the years to come Mitić became a member of the renowned Belgrade 5 group, together with his colleagues Mihailo Čanak, Leonardo Lenarčić, Ivan Petrović, and Ivan Simović, submiting designs to numerous public competitions and designing major housing areas and related facilities in Novi Beograd. Although his prolific professional engagement earned him timely acknowledgement of his contemporaries, a thorough historiographic evaluation that would put the life and work of this author in the limelight for both professional and general public is still missing. That is the very reason behind this comprehensive analysis of the life and work of architect Mitić, aimed at interpreting his Belgrade oeuvre as coherently as possible.
A contribution to the study of architect Vladislav Vladisavljević's interwar period opus in Belgrade
Nasledje, 2021
The subject of the research presented in this paper is the Belgrade opus of the architect Vladislav D. Vladisavljević (1905-1961), predominantly realized during the 1930s. Given the insufficient attention paid to this topic in previous historiography, the main focus of this paper is that of providing a systematic description and stylistic analysis of individual buildings, which both provides a basis upon which the necessary explication and valorization of the same can be made, and creates a clearer and more complete picture of the positioning of Vladislav Vladisavljević within the domestic architectural scene of the time. Although the methodological framework adopted involves a synthesis of biographical and historiographical approaches, the study largely relies on available material stored in the Historical Archives of Belgrade and the architect's personal archives in the Architecture and Urbanism Collection of the Belgrade City Museum. The ultimate goal of the paper is to contr...
Đurđe Bošković kao savremenik i tumač arhitekture Beograda između dva svetska rata [Djurdje Boskovic as a Contemporary and an Interpreter of Belgrade Architecture between the Two World Wars]
Godišnjak grada Beograda [Annual of the City of Belgrade] 58, 2011
ABSTRACT: Architect by education, Ðurde Bošković (1904–1990) devoted himself to research into the history of architecture and art and heritage conservation. Between the two World Wars, he was one of the most active interpreters of architectural development in Belgrade. He made record of important architectural exhibitions in the period when Modernism was emerging and was also a prominent participant in the debate on the ‘National Style’, which started among the professional community in the 1930s on the occasion of the construction of St Sava’s and St Mark’s Churches and the Bridge of King Aleksandar I the Unifier across the Sava river in Belgrade. Before the outbreak of World War II, he was among those who opposed the construction of an Olympic Stadium according to the project by the German architect Werner March at Kalemegdan. Bošković belonged to the group of Modernist-oriented critics and his observations have been an indispensable source in the historiographical interpretation of architectural works and phenomena in Belgrade architecture in the interwar period. In order to reach a correct interpretation and valorization of Ðurde Bošković’s ideas, it is necessary to place them in the context of the aesthetic and ideological trends in architectural criticism in Belgrade between the two World Wars. APSTRAKT: Arhitekt po profesiji, Đurđe Bošković (1904–1990) se opredelio za naučni rad na polju istorije arhitekture, umetnosti i zaštite spomenika kulture. U periodu između dva svetska rata bio je jedan od najangažovanijih tumača razvoja graditeljstva u Beogradu. Beležio je značajne arhitektonske izložbe u vreme rađanja modernizma, bio je zapaženi učesnik polemike o nacionalnom stilu, pokrenute u stručnoj javnosti tridesetih godina XX veka, povodom podizanja Hrama Sv. Save, Crkve Sv. Marka i Mosta kralja Aleksandra I Ujedinitelja preko Save. Pred izbijanje Drugog svetskog rata bio je jedan od protivnika izgradnje Olimpijskog Stadiona po projektu nemačkog arhitekte Vernera Marha na Kalemegdanu. Pripadao je krilu modernistički orijentisanih kritičara i njegova zapažanja do sada su bila nezaobilazan izvor u istoriografskom tumačenju arhitektonskih dela i pojava u međuratnoj arhitekturi Beograda. Da bi se ispravno protumačili i valorizovali, potrebno je da se stavovi Đurđa Boškovića postave u okvir estetskih i ideoloških usmerenja beogradske arhitektonske kritike između dva svetska rata. SUMMARY: Architect Ðurde Bošković (1904–1990), who dedicated himself to scholarly work on the history of architecture and art, as well as heritage conservation, studied and interpreted the architectural development of Belgrade between the two World Wars. When Bošković entered the public life as a critic in 1928 on the occasion of the Fourth Exhibition of the Architectural Students’ Club, he put forward the opinion that contemporary architecture revived the Byzantine aspiration to an extremely constructive approach, favoring the ‘national’, i.e. the Modern Byzantine style. In the next year, at the exhibition of the Artistic Group Oblik, his views took definite shape and he sided with Modernist-oriented critics, advocating the abandonment of the imitation of all styles of the past. His reviews of an exhibition of Nikola and Petar Dobrović (1930) and the First and Second Exhibitions of Contemporary Yugoslav Architecture (1931 and 1933) were particularly affirmative. In the same spirit he praised the works of Petar and Branko Krstić, Branislav Kojić, Milan Zloković, Jan Dubový and other Modernist Belgrade architects. Not infrequently, his explicit struggle for a free architectural expression, underlain by the idea of reshaping Belgrade, led to an ironic and resolute attitude to phenomena which did not support the principles of modern architecture. Such assessments, sometimes very harsh, like his opinion about Petar and Branko Krstić’s design of the Church of St Mark, or Nikolai (Nikolay) Krasnov’s pylons of the Zemun Bridge, would make an impact in Serbian historiography and influence the attitudes of subsequent interpreters of Belgrade architecture between the two World Wars. In the years preceding the outbreak of World War II, Bošković was one of the opponents of the construction of an Olympic Stadium according to the project by the German architect Werner March at Kalemegdan. Although admitting that the architecture of the stadium looked very representative, he deemed that from an urbanistic point of view and taking into account the cultural and historical significance of the Belgrade Fortress, Lower Kalemegdan was not an appropriate location for that type of building. Ðurde Bošković’s criticism was socially engaged, progressive and it stemmed from the views and architecture of a modernist man. From the present-day perspective, his reproaches were not a matter of momentary inspiration; they were clearly spoken out at a time when it was the only way to impose progressive ideas on a conservative milieu where architecture was often a means of achieving national and political goals. Along with being an indispensable source for the interpretation of the trends that led to the formation of modern architecture, Bošković’s pieces of criticism are also valuable as an ideological testimony about a period when professionals, led by sincere desire for creative autonomy and pursuing the best urbanistic and architectural solutions, presented their views in daily newspapers and scholarly publications, initiated forums at the Architects’ Club and took part in public discussions.
The work of the architect Ružica Ilić in Užice during the period between 1945 and 1957
Tehnika, 2021
This paper researches the activities of significant architect and urbanist Ružica Ilić (1909-1992, Belgrade). She was active in the most dynamic period of urban development of socialist Yugoslavia (1945-1961). The research methodology is critical processing of the historical and theoretical primary archival material to rationally establish the significance of Ružica's post-war designs (1945-1957) for the urban development of the city of Užice. At the same time, the paper aims to establish Ružica's significance for the history and theory of urban design in general. Further, some on-site research has also been conducted. One should point out that the city of Užice was assigned the privileged status of a memorial city in the year 1952, due to its significance for the mythology of Socialist Yugoslavia. Ružica held the job position of the lead city architect; In the circumstances of the lack of political understanding, she was compelled to continuously prove herself to her, mostl...
Arhitektura vila kao element identiteta Vrnjačke Banje [Architecture of Villas as an Element of Identity of Vrnjacka Banja]
Arhitektura i urbanizam 26, 2009
Arhitektura vila predstavlja jednu od upečatljivih karakteristika fizičke strukture Vrnjačke Banje i izdvaja se kao poseban tip objekata koji učestvuju u formiranju turističke ponude. Polazeći od uverenja da uređen prostor i izgrađena fizička struktura kao rezultat delovanja urbanista i arhitekata, značajno učestvuju u formiranju identiteta i prepoznatljivosti naselja, analizirano je mesto, uloga i značaj arhitekture vila u formiranju identiteta Vrnjačke Banje. U radu se analizira arhitektonska tipologija i njeni elementi koji su karakteristični za ovaj tip objekata. Ukazuje se na ulogu koju izdvojeni objekti ostvaruju na višim urbanističkim nivoima, najpre u formiranju karakterističnih, prepoznatljivih arhitektonsko-urbanističkih celina, a zatim i u formiranju identiteta, a samim tim i turističke atraktivnosti naselja. Problematika je posmatrana u kontekstu razvoja turizma, kao preduslov prepoznatljivosti mesta i mogućnosti brendiranja, što doprinosi iskorišćenju turističkih potencijala. [The architecture of villas stands out as one of the recognizable characteristics of Vrnjacka Banja’s physical structure and as a distinctive type of objects forming the tourist offer. Analyses of position, function and importance of villa architecture in shaping the identity of Vrnjacka Banja are based on the conviction that organized space and built environment, as a result of design and planning processes, have decisive role in forming the identity of places and making them recognizable. In this paper, architectural elements that characterize this type of objects are being analyzed. Also, the role that singled out elements have at higher urban levels, firstly in creating characteristic, recognizable architectural and urban ensembles, and consequently in identity forming, is pointed out. These issues are considered in terms of tourism development, as a precondition for making recognizable city with possibilities for branding, that consequently improve the exploiting of the tourist potentials.]
Branko Popović kao savremenik i tumač beogradske arhitekture
Nasleđe XXIV, Beograd, 2023
Делатност Бранка Поповића је у историографији превасходно дефинисана кроз валоризацију његовог сликарског опуса и улоге ликовног критичара коју је у континуитету обављао током прве половине двадесетог века. С обзиром на то да је Поповићев допринос архитектонској критици и тумачењу савремених градитељских појава и проблема био ван главног фокуса партикуларних истраживања, те да је приказиван у склопу монографија и антологија, јавила се потреба за његовом експликацијом. Поповић је високо образовање примарно стекао на Техничком факултету у Београду, на коjем је касније био професор историје уметности и архитектуре, да би током Другог светског рата обављао позив декана. Циљ овог рада је да кроз преглед и анализу објављених чланака у предратној и међуратној периодици прикаже други аспект Поповићевих тумачења и критика, заснован на перцепцији и партиципацији у актуелним дешавањима на пољу архитектуре, чиме би био употпуњен његов допринос обликовању уметничке мисли.
Delo koje ne zastareva: 125 godina od rođenja arhitekte Nikole Dobrovića (1897-2022), Nasleđe (Heritage) XXIII, Beograd (Belgrade) 2022, 147-157.
Мало је стваралаца у новијој српској архитектури о којима се непрекидно пише и говори као што је то случај са харизматичним Николом Добровићем (1897-1967). Формиран у Средњој Европи, афирмисан у међуратној и послератној Југославији, утиснуо је дубок траг у свим областима струке, од пројектовања и грађења до урбанизма, теорије, критике, историографије, конзервације и универзитетске наставе. Као бескомпромисни визионар демократског града, подстакао је корениту модернизацију архитектонског фонда, дајући пример генерацијама следбеника. При томе је развио самосвојну концепцију интер на цио налног модернизма, чије је принципе доследно заступао. Иако је све мање савременика који га памте, ге не рације поштовалаца и историчара архитектуре не допуштају да се Добровићева личност заборави, дело потисне или цивилизацијски преиначи. Отуд је у склопу обележавања 125 година од његовог рођења, у Београду организовано више манифестација научног и едукативног карактера.
Related topics
Related papers
Afirmacija arhitekture Vojvodine [Affirmation of the architecture of Vojvodina]
FRAGMENTI 1, 2024
Prvi broj časopisa za arhitekturu i urbanizam "Fragmenti", koji u domenu svoje misije i aktivnosti pokreće Društvo arhitekata Vojvodine sa idejom da podstakne naučna istraživanja o arhitekturi i građenoj sredini u Vojvodini, nosi temu "Arhitektura i urbanizam u Vojvodini – odlike, konteksti i tendencije" kako bi se upravo kroz širi istraživački okvir aktuelizovali različiti aspekti koji upućuju na razvoj, potencijale i osobenosti arhitekture i urbanizma Vojvodine, bilo da se radi o nasleđu, stilovima i stremljenjima, istaknutim autorima koji su doprineli izgradnji gradova i mesta, odlikama tradicionalnog ruralnog graditeljstva i ravničarskog predela, inovativnim arhitektonsko-urbanističkim praksama i održivim pristupima i dr. Među karakterističnim obeležjima Vojvodine izdvajaju se tradicija urbanističkog planiranja i arhitektonska kultura.
The Belgrade opus of architect Leonid Maksheev (1925-1941)
Nasleđe, 2023
Леонид Макшејев се у историографији убраја међу истакнуте представнике зрелог и позног модернизма. Као емигрант из Русије, Макшејев би се могао сврстати у најмлађу генерацију градитеља која се школовала у Краљевини СХС. Његов богати београдски опус обухвата махом стамбену архитектуру, али постоје и сачувани пројекти за индустријска постројења. Иако је често помињан у бројним чланцима, прилозима и монографијама посвећеним архитектима који су емигрирали из Русије, о његовом стваралаштву није много писано, нити је његов градитељски опус у целости сагледан, анализиран и валоризован. Због тога овај рад има циљ да пружи што обухватнији и детаљнији увид у живот и дело Леонида Макшејева, с посебним акцентом на његов београдски опус.
Arhitekt Milan Zloković i Vojvodina: nerealizovani projekti od 1928. do 1960. godine [Architect Milan Zloković and Vojvodina: Unrealized Projects from 1928 to 1960]
Arhitekt Milan Zloković i Vojvodina: nerealizovani projekti od 1928. do 1960. godine, 2023
Izložba „Arhitekt Milan Zloković i Vojvodina: nerealizovani projekti od 1928. do 1960. godine“, upriličena povodom obeležavanja jubileja – 125 godina od rođenja istaknutog srpskog arhitekta, pedagoga i naučnika, obuhvata pregled manje poznatog dela opusa Milana Zlokovića (1898–1965), vezanog za gradove Vojvodine, koji čine nerealizovani konkursni radovi i idejna rešenja. Sistematizacijom obimne zaostavštine arhitekta Milana Zlokovića, koja broji više hiljada jedinica različite građe i materijala nastalog tokom višedecenijskog stvaralaštva (skice i crteži, tehnička dokumentacija, akvareli, fotografije, beleške, studije i analize, korespodencija i dr.), pronađeni su i kompletirani materijali za više projekata za gradove i mesta u Vojvodini, koji su prikazani na ovoj izložbi, a koji do sada u arhitektonskoj istoriografiji nisu bili predmet proučavanja ili nisu podrobnije analizirani i publikovani – Narodno pozorište u Novom Sadu (1928/1929, konkursni rad), Banska palata Dunavske banovine u Novom Sadu (1930, konkursni rad), Poslovna zgrada Akcionarskog društva za građenje kuća – palata „Habag“ (1930/1931, konkursni rad), Zgrada Nikole Tanurdžića – „Silesija“ u Novom Sadu (1931, konkursni rad), Turistički dom na Iriškom vencu (1932, konkursni rad), Sokolski dom u Vrbasu (1933, idejni projekat), Zakladna bolnica Stevana Semzea u Somboru (1934, projekat), Dom Jugoslovenskog učiteljskog udruženja u Novom Sadu (1934, konkursni rad), Kuća Slobodana Dragutinovića na Karašu (1936, idejni projekat), Spomenik palim borcima u Subotici (1946, konkursni rad), Zgrada Narodnog odbora Sreza Pančevo i Narodnog odbora Opštine Pančevo sa uređenjem trga (1957, konkursni rad) i Tehnološki fakultet u Novom Sadu (1960, konkursni rad). Ovi projekti, iako nisu bili u plasmanu za realizaciju, svedoče o Zlokovićevom prosedeu koji je evoluirao od Ar Deko uticaja do racionalnih modernističkih rešenja proizašlih iz naučnih ispitivanja modularne koordinacije, odražavajući ujedno i tokove razvoja srpske moderne arhitekture u 20. veku. Zlokovićeva rhitektonska rešenja sagledana su i analizirana u odnosu na njegov celokupan opus i kontekst razvitka moderne arhitekture kroz konkursne raspise, narudžbine i razvoje urbanih sredina u Vojvodini. ______ The exhibition “The Architect Milan Zloković and Vojvodina: Unrealized Projects from 1928 to 1960” was organized to mark an anniversary – 125 years since the birth of the illustrious Serbian architect, pedagogue, and scientist. Through the systematization of the extensive legacy of the architect Milan Zloković, which consists of several thousand units of different materials created during his several decades-long career (sketches and drawings, technical documentation, watercolors, photographs, notes, studies and analyses, correspondence, etc.), the completed materials for several projects for cities and towns in Vojvodina were also found. The works exhibited were not the subject of research in architectural historiography nor were they analyzed or publicized so far – the National Theater in Novi Sad (1928/1929, competition proposal), the Danube Banovina Palace in Novi Sad (1930, competition proposal), the Business Building of the Joint-Stock Company for the Construction of Houses – the “Habag” Palace (1930/1931, competition proposal), the Nikola Tanurdžić Building – “Silezija” in Novi Sad (1931, competition proposal), the Tourist Home on Iriški venac (1932, competition proposal), the Sokol Home in Vrbas (1933, concept design), the Stevan (István) Szemző Foundation Hospital in Sombor (1934, detailed design), the Home of Yugoslav Teachers’ Association in Novi Sad (1934, competition proposal), the Home of Slobodan Dragutinović in Karaš (1936, concept design), the Monument to the Fallen Soldiers in Subotica (1946, competition proposal), the Building of the People’s Committee of the Pančevo District and the People’s Committee of the Pančevo Municipality with the square design (1957, competition proposal) and the Technological Faculty in Novi Sad (1960, competition proposal). Although scientific historiography typically includes unrealized projects within the analysis of an architect’s oeuvre, certain typologies and architecture of a particular period or area, their analysis is indispensable in the context of calls for design proposals for the construction of certain buildings, but also for a more complete overview of the work of architects who took part in architectural competitions often in their careers, as was the case with Milan Zloković. Milan Zloković, a distinguished architect of modernist worldviews, was not afforded the opportunity to build any projects in Vojvodina, even though he regularly took part in all significant competitions.
Belgrade memorial architecture in the "Urbanizam Beograda" journal 1969-1981
Arhitektura i urbanizam
The topic of the paper is the role of the urban profession in the planning of the memorial complexes and monuments in Belgrade from 1969 to 1981, during which the professional journal Urbanizam Beograda was published. Using articles published in the journal Urbanizam Beograda as its main source the paper will address the stance of the expert public in the decision-making process in the planning of memorials. This includes a review of articles on individual monuments in public spaces, urban development policies, and the most important competitions related to the memorials and monuments written about by different authors in Urbanizam Beograda. Looking at the broader historical context of Yugoslavia and its cultural policies through the prism of memorial architecture, different processes and key topics that influenced the urban design of the memorial will be addressed, as well as the regard the expert public had for the decision-making process. The research is based on an analysis of e...
Plan Emila Hopea i Ota Šentala za Kotež Neimar / Emil Hoppe and Otto Schönthal’s Project for Kotež Neimar, Belgrade
Nasleđe, 13, 2012
This contribution to the history of town planning in 20th-century Belgrade brings fresh insights into the origin of the project for Kotež Neimar and the blueprints done in 1921 by the Viennese architects Emil Hoppe and Otto Schönthal. Their project for the Kotež Neimar neighbourhood is not recorded in the European literature devoted to the work of the two important and influential Viennese architects. The Historical Archives of Belgrade keeps two lithographs, both titled ‘Project for the Neimar Society estate development’. One is subtitled ‘Perspective view’, the other ‘Situation: Parcellation plan’. The sezession-styled header encloses the signatures of E. Hoppe, M. Kammerer and O. Schönthal, the acronym H K S, and the year 1921. Given that Kammerer had left the firm in 1918, it may be assumed with a lot of certainty that the project was authored by the other two architects, who simply used the original firm header. Belgrade’s new role as the capital city of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (Yugoslavia) posed a challenge to architectural and urban design, and major municipal projects were attractive for both domestic and foreign architects. Thus the construction company Neimar hired Hoppe and Schönthal’s studio. The paper also cites their other projects in Yugoslavia, which, unlike this one, are known in the architectural literature devoted to their work. Hoppe and Schönthal designed Kotež Neimar as a metropolitan residential neighbourhood. Their executed project certainly helped Belgrade to ‘assume the appearance of the royal capital of a large and strong country, to become the main centre of south-east Europe fashioned in a modern way’, which had been the leitmotif of their prize-winning entry for the international competition for the Master Plan of Belgrade in 1921–22."
From academicism to architectural realizations: The work of Franja Urban in Belgrade (1924-1937)
Nasledje
The architect Franja Urban belongs to the group of foreign architects who arrived in Belgrade in the wake of the First World War, leaving as a legacy a lasting contribution to its urban development and architectural design. Franja Urban arrived from Czechoslovakia as a result of links to the Ashkenazi Jewish community, and, from 1926 until his untimely death in 1937, he worked as a private architect specializing in the field of residential and industrial architecture. Although Urban left behind a rich architectural opus, so far no monographic article has been published that would shed light on and further valorize his work in Belgrade and beyond. This article stems from many years of research into Urban's life and work, and represents the first attempt to frame his work within the context of modern Serbian architecture.
ARHITEKTA JANKO ŠAFARIK I NjEGOV BEOGRADSKI OPUS (1911–1932)
Arhitektura i urbanizam : časopis za prostorno planiranje, urbanizam i arhitekturu, 2023
Предмет истраживања представљеног у овом раду је београдски опус архитекте Јанка Шафарика (1882–1949). Истраживање је првенствено базирано на примарним изворима, попут документације сачуване у Историјском архиву Београда, Музеју града Београда, Војном архиву и архиви Техничког универзитета у Дрездену. Иако Шафарик и његов архитектонски опус нису свеобухватно обрађени у раније публикованим радовима, у једном броју њих су представљени значајни подаци везани за поједине сегменте његове делатности, па су они такође разматрани у овом истраживању. Представљени су биографски подаци архитекте, а затим и његов београдски опус, који је хронолошки подељен на онај настао пре и после Првог светског рата. Највише пажње је посвећено најплоднијем периоду његовог стваралаштва, трећој деценији 20. века, када је радио у Техничком бироу и предузећу „Феникс”. У раду су разматрани сви пројекти чија је атрибуција потврђена увидом у расположиву архивску грађу, без обзира на то да ли су реализовани или не. Кроз њихову анализу се дошло до закључка да Шафарик није припадао групи архитеката који су тражили свој јединствени архитектонски израз, нити онима који су доминантно били опредељени за један стилски правац, већ да су се у његовом опусу смењивали различити приступи, углавном у складу са опредељењем које је било доминантно у тренутку настанка сваког појединачног пројекта.
Loading Preview
Sorry, preview is currently unavailable. You can download the paper by clicking the button above.