Св. Иоан Златоуст Цариградски архиепископ

Bulgaria Mediaevalis, 2020

Православная энциклопедия. Т. 24. Москва, 2010

Գիտական աշխատություններ, 2021

Исторические связи греческого Понта и армянских земель начались еще в эпоху эллинизма и продолжались вплоть до трагических событый нача-ла ХХ в. В сложном переплетении армяно-понтийских политических, культурных, экономических контактов особой, но сравнительно малоизученной сферой являются церковные отношения. В этой связи, по мнению автора статьи, проблема епархий Трапезундской митрополии в IХ-ХI вв. имеет особую значимость, поскольку бóльшая часть этих кафедр находилась на исторических армянских территориях .

Львів: Інститут Церковного Права Львівської Богословської Академії 2000, 2000

«Єпископ Київської Церкви» — праця, метою якої є показати, яким повинен бути єпископ цієї Церкви на підставі документів, прийнятих самими ж єпископами на різних синодах 1589-1891 рр. З того виходить цікава канонічна праця, яка доводить, якою багатогранною може бути особа єпископа як основний об’єднуючий і еклезіотворчий чинник Київської Церкви. Монографія також показує, яка велика прогалина існує в канонічній науці Київської Церкви і на скільки нинішних актуальних церковних питань (включно з проблемою тотожності) не можна бути найти належної відповіді, якщо канонічне право як повноцінна наукова галузь не розвинеться в Україні. "Bishop of the Kyivan Church" is a work whose purpose is to show what should be the bishop of this Church based on the documents adopted by the same bishops at various synods of 1589-1891. From this, an interesting canonical work proves that the person of the bishop can be multifaceted as the main unifying and ecclesiological factor of the Church of Kyiv. The monograph also shows what a great gap exists in the canonical science of the Kyivan Church. It will not be possible to find appropriate answers to many topical church questions (including the problem of identity), if canon law as a full-fledged scientific industry does not develop in Ukraine.

Век за нама је Српску Православнау Цркву конфронтирао са прегршт искушења. Евалуацију историје СПЦ је тим теже разумети, уколико се узму у обзир сви ванцрквени и дневнополитички моменти који су на њен историјски развој имали изузетног утицаја. Двадесети век је други по реду век историје Срба који се започео немирима и крвљу. Пуч, ратови, револуција, диктатура – перманентно ванредно стање у држави донело је прегршт изазова и искушења и питања. Наравно, најважније питање којим се СПЦ заокупљала било је у вези са својим положајем у држави у светлу промењених околности. Наиме, од пада српске средњевековне државе 1459. године фукција коју је имала Црква, тачније црквени великодостојници, је често превазилазила њене еклисиолошке димензије базирала се на овоземаљским потребама. Овоме је доста допринело и исламско друштвено уређење освајача, по којем није било дистинкције између верског и световног поглавара (у савременом свету позната је институција Муле који је у исто време и верски и световни поглавар). Без државе, Српска Црква се бринула о народу, о његовом националном иденититету, али после ослобађања у 19. веку та потреба је нестала. Та улога је устукнула пре све већом духовном глађу која је изискивала конктретне одговоре. У току 19. века мала земља сељака на Балкану се полако, али континуирано мењала. Број оних који су своје школе завршавали негде на Западу је из године у годину бивао све већи. После студија у Аустро-Угарској, Немачкој, Швајцарској и Француској, цвет наше интелигенције се враћао у отаџбину носећи са собом осим научне спреме и, до тада у Србији непозната, схватања из области религије, философије, погледа на свет. Додуше, све те новине нису доводиле до ревулиционарних промена, али су представљали неке нове ветрове који су били императив за једно другачије поимање улоге Цркве у свакодневном животу. Балкански и Први светски рат заорали су дубоке бразде по телу и Цркве и државе Срба. Проживевши заједно Велики петак, народ и Црква, народ у Цркви и Црква у народу дочекали су и свој Васкрс. Тачно на дан када се навршило154 година од неканонског укидања Пећке Патријаршије, 12.09.1920. године до тада разједињене и аутономне јурисдикције СПЦ су се у Срмским Карловцима ујединиле и васпоставиле Патријаршију. По први пут од стварања модерне државе услови за развој Цркве су били више-мање оптимални. Црква више не мора да брине за очување националног идентитета. Ова је чињеница, са друге стране, изискисвала један еклесиолошки преображај који услед хроничног помањкања теолошког кадра није могао да се отелотвори. Период између 1920-41. представља полет обележен отварањем Богословског факултета у Београду активним укључивањем наше богословске интелгенције по повратку са студија у иностранству (махом на Западу) у живот Цркве. Избијањем конкордатске кризе 1937. године Црква је поново заиграла улогу заштитника националних интереса. Онда је дошао рат који је Српску Цркву разапео на крст са којег она ни до данашњег дана није поптуно сишла. Влада оних који су од Цркве отпали у периоду 1945-1990. године није била у тој мери брутална као у Совјетском Савезу, али је ипак веома перфидно учинила све како би свакодневица црквеног живота за тих четрдесетпет година личила имала голготску сценографију. Богословски факултет је 1952. године избачен из састава Београдског Универзитета, образовање теолошког подмлатка је систематски онемогућавано и отежавано. Сторен је један милитантно-атеистички начин размишљања који се борбом за плурализам бори управо за богоборно једноумље (последице последњег су нарочито изражене у савременој Србији). Промене са краја осамдесетих година минулог века су означиле долазак нових исушења које је још увек распета Црква дочекала збуњено и неприпрељено. Идолатрија бивших комуниста је променила само предмет свог обожавања, па је уместо марксистичко