Живојин Андрејић - Златна - рајска врата у хришћанским храмовима

Богоородичина црква у Карану, 2016

Црква Св. Петра и Павла у Рачи

Цтква Св. Николе у Рамаћи, 2010

Ужички зборник 37, 2013, стр. 29-52.

Ужички зборник 34-1, 2010, стр. 7-39.

UDK 716.54:72.046(497.11) ID = 178989580 Апстракт: У раду се износе потпуно нова тумачења историјских сцена и идентификација појединих "непознатих" историјских личности насликаних у Белој цркви каранској а све на трагу достигнутих сазнања у ранијим истраживањима о непосредним родбинским везама цара Душана и кнеза Лазара, као и о Добровоју, најстаријем сину кнеза Лазара. На овај начин се откривају родбинске везе између кнеза Лазара и жупана Брајана. У исто време се врши расветљавање личности из породице жупана Брајана као и његова припадност породици Растислалић која је једна од најмоћнијих властеоских породица при двору српских краљева и царева прве половине XIV века. Иако о Белој цркви у Карану нема никаквих изворних података о години изградње и живописања, на основу владарског и ктиторског ансамбла живописа са сачуваним текстом могло се утврдити да је ктитор "Петар звани жупан Брајан са супругом Струјом и децом својом" у време младог краља Душана и супруге Јелене. На северном зиду западног травеја и северном делу западног зида наоса насликана је ктиторска породица у свечаној поворци предвођена жупаном Брајаном, који држи модел цркве у левој руци и прилази својој заштитници и патрониму храма, Богородици са малим Христом на западној страни северозападног пиластра. Петар Брајан је представљен у старијем животном добу, седе косе и браде, изборана лица, опуштених очију и дугог шпицастог носа. Одевен је у богате, раскошно декорисане дуге хаљине, опшивене златовезом. Опасан је видно истакнутим опасачем са позлаћеним чланцима. Дуги крајеви опасача се укрштају и падају низ леву ногу. Пребачена преко

Света српска лоза 2, 2011

Баштиник 6, неготин 2003, стр. 42-66.

Апстракт: Као и у неким претходним радовима и овом приликом се доказу-је да је данашњи простор североисточне Србије и северозападне Бугарске, насе-љен српским племеном Тимочана, у разматрано време је представљао јединствену област као баштина српских династа колена жупана Десе који су валирали изме-ђу Србије и Бугарске. Доказује се и да су успели да се уз помоћ својих Немањићких рођака и бугарске властеле успну на трон Бугарске при чему су јој присаједињава-ли своју баштину са седиштем у Видину. Видинска епархија и њене митрополије су се нашла између три патријаршије: српске, бугарске и византијске.

ЈЕФИМИЈА 14, Трстеник 2004, стр. 97-108.

Уз доказивања о пореклу деспотице Јелене од краља Драгутина, супруге деспота Угљеше, потоње монахиње Јефимије, извршен је и покушај формирања њене целовите биографије и свих релевантних личности повезаних са њом. О деспотици Јелени, супрузи деспота Угљеше Мрње, како сама каже «у рату» и ћерки ћесара Војихне, господара Драме «у миру», се зна недовољно да би се успоставила њена потпунија биографија као поуздана историјска интерпретација од које могу кренути историчари уметности и истраживачи њеног књижевног дела. Имајући овај проблем пред собом, бавећи се књижевним радом деспотице Јелене, много познатије као монахиња Јефимија, Ђорђе Трифуновић је на основу поузданих извора сачинио њену ужу биографију везујући је понајвише за области Сера, у којој је владао њен отац, потом њен супруг, и Крушевца у чијој околини је провела други део живота као монахиња.

Зборник радова Филозофског факултета универзитета у Приштини, XLIII (2), 2013, стр. 445-480.

Жрнов 5, Београд 2016, стр. 95-98.

Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жупске долине док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор. 1 Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је градутврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људижупљана. 2 Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котлине и крашких поља, 3 али има и територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река били пространији. Ранофеудалне велике жупе у долинама већих река су у каснијим периодима дељене на две или више мањих, а од половине XIV века у Босни долази до стварања градских жупа. 4 У речном склопу Велике, Западне и Јужне Мораве и Тимока словено-српска племена су успоставила своју архонтију -кнежевину Мораву и своје топониме и хидрониме. У оквиру кнежевине Мораве су постојале уже целине а на простору данашње Централне Србије земље Кучево, западно, и Браничево, источно од Велике Мораве. Основне административне целине -жупе су представљале територије у сливу одређене реке. Према имену река су именоване жупе а по правилу су и њихова средишта била у истоименим местима. На основу имена река и жупа идентификована су и истоимена места која су била седишта истих. Планине и велике шуме су биле гранична подручја између жупа и као такве нису биле административно независне. 5 Кучево је у то време захватало простор: јужно од Дунава, западно од Велике Мораве, северно од Западне Мораве и источно од линије коју 1 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 32-33. 2 Исто, 4-5. 3 К. Јиречек, Н. Радоњић, Историја Срба II -Културна историја, Београд 1978, 4. 4 Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Београд 2009, 152-153. 5 Ж. Андрејић, Српске средњовековне жупе у сливу Млаве, Митолошки зборник 26, Рача 2012, стр. 101-110.