Живојин Андрејић - Богородичина црква у Карану

Ужички зборник 37, 2013, стр. 29-52.

Зборник радова Филозофског факултета универзитета у Приштини, XLIII (2), 2013, стр. 445-480.

Саборност X, 2016, стр. 159-174.

У раду се доказује да је хришћански храм и персонификација Раја и да је, сходно томе, био опремљен позлаћеним вратима - Златним вратима. Открива се, на основу сачуваног ктиторског модела, да је и црква Св. Тројице деспота Стефана у Ресави имала Златна врата. Такође, златна врата су имале и многе друге велике српске задужбине.

Саборност VI, 2012, стр. 95-128.

У раду се врши сагледавање сцена сликарског програма живописа припрате Велуће, његових особина које га готово у потпуности издвајају из групе цркава Моравског стила, уочава висока ученост и велика наративност, уз посвећивање посебне пажње свим димензијама присуства и значења ансамбла Страшног суда.

Развитак 205-206, Зајечар 2001, стр. 108-115.

Ужички зборник 34-1, 2010, стр. 7-39.

UDK 716.54:72.046(497.11) ID = 178989580 Апстракт: У раду се износе потпуно нова тумачења историјских сцена и идентификација појединих "непознатих" историјских личности насликаних у Белој цркви каранској а све на трагу достигнутих сазнања у ранијим истраживањима о непосредним родбинским везама цара Душана и кнеза Лазара, као и о Добровоју, најстаријем сину кнеза Лазара. На овај начин се откривају родбинске везе између кнеза Лазара и жупана Брајана. У исто време се врши расветљавање личности из породице жупана Брајана као и његова припадност породици Растислалић која је једна од најмоћнијих властеоских породица при двору српских краљева и царева прве половине XIV века. Иако о Белој цркви у Карану нема никаквих изворних података о години изградње и живописања, на основу владарског и ктиторског ансамбла живописа са сачуваним текстом могло се утврдити да је ктитор "Петар звани жупан Брајан са супругом Струјом и децом својом" у време младог краља Душана и супруге Јелене. На северном зиду западног травеја и северном делу западног зида наоса насликана је ктиторска породица у свечаној поворци предвођена жупаном Брајаном, који држи модел цркве у левој руци и прилази својој заштитници и патрониму храма, Богородици са малим Христом на западној страни северозападног пиластра. Петар Брајан је представљен у старијем животном добу, седе косе и браде, изборана лица, опуштених очију и дугог шпицастог носа. Одевен је у богате, раскошно декорисане дуге хаљине, опшивене златовезом. Опасан је видно истакнутим опасачем са позлаћеним чланцима. Дуги крајеви опасача се укрштају и падају низ леву ногу. Пребачена преко

Карађорђева колевка, 2006

Национални споме ни ци су светилишта, мес та на којима појединац може да учествује у кул ту нације и да осети језу од оног најсветијег.

Света српска лоза 2, 2011

Крагујевац и Шумадија од 1914. до 1941. године, 2014, стр. 61-80.

У овом раду се приказују позитивни и негативни резултати и адекватне последице по статус некадашње српске националне државе, а пого-тову Крагујевца као њене старе престонице и економско-административног сре-дишта Централне Србије после територијалне поделе државе под новим именом Југославија, као последице увођења диктатуре краља Александра Карађор-ђевића, 6. јануара 1929. године. Губљењем државноправног статуса Србије и по-стављањем на периферију Дунавске бановине, Крагујевац је изгубио адми-нистративни значај, чиме је прекинут и његов привредни развој и брз напредак који је имао до 1927. године.

ЈЕФИМИЈА 14, Трстеник 2004, стр. 97-108.

Уз доказивања о пореклу деспотице Јелене од краља Драгутина, супруге деспота Угљеше, потоње монахиње Јефимије, извршен је и покушај формирања њене целовите биографије и свих релевантних личности повезаних са њом. О деспотици Јелени, супрузи деспота Угљеше Мрње, како сама каже «у рату» и ћерки ћесара Војихне, господара Драме «у миру», се зна недовољно да би се успоставила њена потпунија биографија као поуздана историјска интерпретација од које могу кренути историчари уметности и истраживачи њеног књижевног дела. Имајући овај проблем пред собом, бавећи се књижевним радом деспотице Јелене, много познатије као монахиња Јефимија, Ђорђе Трифуновић је на основу поузданих извора сачинио њену ужу биографију везујући је понајвише за области Сера, у којој је владао њен отац, потом њен супруг, и Крушевца у чијој околини је провела други део живота као монахиња.