Живојин Андрејић - Манастир Манасија 1418-2018

Црква Св. Петра и Павла у Рачи

Богоородичина црква у Карану, 2016

ЈЕФИМИЈА 14, Трстеник 2004, стр. 97-108.

Уз доказивања о пореклу деспотице Јелене од краља Драгутина, супруге деспота Угљеше, потоње монахиње Јефимије, извршен је и покушај формирања њене целовите биографије и свих релевантних личности повезаних са њом. О деспотици Јелени, супрузи деспота Угљеше Мрње, како сама каже «у рату» и ћерки ћесара Војихне, господара Драме «у миру», се зна недовољно да би се успоставила њена потпунија биографија као поуздана историјска интерпретација од које могу кренути историчари уметности и истраживачи њеног књижевног дела. Имајући овај проблем пред собом, бавећи се књижевним радом деспотице Јелене, много познатије као монахиња Јефимија, Ђорђе Трифуновић је на основу поузданих извора сачинио њену ужу биографију везујући је понајвише за области Сера, у којој је владао њен отац, потом њен супруг, и Крушевца у чијој околини је провела други део живота као монахиња.

Цтква Св. Николе у Рамаћи, 2010

Деспот Стефан и његова Манасија, Деспотовац 2008, стр. 117-154.

Света српска лоза 2, 2011

Развитак 205-206, Зајечар 2001, стр. 108-115.

Саборност X, 2016, стр. 159-174.

У раду се доказује да је хришћански храм и персонификација Раја и да је, сходно томе, био опремљен позлаћеним вратима - Златним вратима. Открива се, на основу сачуваног ктиторског модела, да је и црква Св. Тројице деспота Стефана у Ресави имала Златна врата. Такође, златна врата су имале и многе друге велике српске задужбине.

Саборност 13, Пожаревац 2019, стр. 125-141.

У раду се упозорава на посебан монашки статус Св. Саве после изград-ње келије са црквом и конаком у Кареји, пре 1196. године, чиме је постао келиот карејски. Упозорава се и да су Карејске келије грађене или су их понекад закупљи-вала лица која су имала знатно порекло. Замонашивши се, живели су у њима од властитих средстава, бирали овај или онај начин монашког живота, ослобођени рада, имала право на посебну исхрану, кочије и монашку и другу пратњу, ужива-ње слободе кретање уз обавезу да се јаве само карејском проту и бављењем све-товним и црквеним питањима своје владарске породице из које потичу. Сава је као келиот и старешина своје Карејске келије био њен законски заступник, добио право да учествује у Светогорском сабору и право на сопствени печат. На основу тог права је сачинио и Типик за своју келију којим је регулисан живот осталих монаха у њој и оверио својим печатом са монограмом "Сава". Такође, упозорава се на било какву оправданост оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хо-матијана према архиепископу Сави I.

Жрнов 5, Београд 2016, стр. 95-98.

Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жупске долине док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор. 1 Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је градутврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људижупљана. 2 Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котлине и крашких поља, 3 али има и територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река били пространији. Ранофеудалне велике жупе у долинама већих река су у каснијим периодима дељене на две или више мањих, а од половине XIV века у Босни долази до стварања градских жупа. 4 У речном склопу Велике, Западне и Јужне Мораве и Тимока словено-српска племена су успоставила своју архонтију -кнежевину Мораву и своје топониме и хидрониме. У оквиру кнежевине Мораве су постојале уже целине а на простору данашње Централне Србије земље Кучево, западно, и Браничево, источно од Велике Мораве. Основне административне целине -жупе су представљале територије у сливу одређене реке. Према имену река су именоване жупе а по правилу су и њихова средишта била у истоименим местима. На основу имена река и жупа идентификована су и истоимена места која су била седишта истих. Планине и велике шуме су биле гранична подручја између жупа и као такве нису биле административно независне. 5 Кучево је у то време захватало простор: јужно од Дунава, западно од Велике Мораве, северно од Западне Мораве и источно од линије коју 1 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 32-33. 2 Исто, 4-5. 3 К. Јиречек, Н. Радоњић, Историја Срба II -Културна историја, Београд 1978, 4. 4 Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Београд 2009, 152-153. 5 Ж. Андрејић, Српске средњовековне жупе у сливу Млаве, Митолошки зборник 26, Рача 2012, стр. 101-110.