СВЕТЪТ КАТО СЛОВО

Рассмотрена вероятная этимология русских слов, указанных в заголовке

Zeszyty Cyrylo-Metodiańskie, 2014

2018

Јазикот не е само средство за комуникација меѓу луѓето. Јазикот е слика за луѓето што го користат. И во поширока смисла, како одраз на менталитетот на народот во Хумболтовото значење, и во потесна смисла, како одраз на дијалектната, социјалната, културната, па и етничката припадност на оној што зборува. Во трудот ќе бидат анализирани две лексеми: страст и созерцание. Ќе бидат анализирани: нивното присуство / отсуство во секојдневниот јазик, контекстите во кои се употребуваат, нивниот семантички развој како и вредносната конотација што ја изразуваат. Нивната употреба во различни временски и функционални контексти, како и семантиката што ја изразуваат, ќе ни открие нешто за светогледот на заедницата што ги користи / користела

Књижевна историја, 2016

У издању Далматинског друштва историјске отаџбине из Рима, чији је Санте Грачоти, еминентни слависта и историчар културе, почасни председник, изашла је 2014. године књига Далмација и Јадран -о "венецијанским" ходочасницима у Свету земљу. Књига се састоји из два дела -студије и приређених и преведених текстова. Студија, која чини први и обимом мањи део (до 200. стране) књиге, подељена је на два одељка, од којих се први тиче писаца ходочасника (I pellegrini scrittori), а други самог путовања (Il viaggio). Приређени текстови обухватају записе педесет три различита ходочасника -из Италије, Шпаније, Француске, германских земаља, Енглеске, Чешке и Пољске -из периода од 1322. до 1598. године. Сви су преведени на савремени италијански језик, а велики допринос разумевању немачких текстова дао је германиста и медиевиста Лоренцо Лоци Гало, чији се лингвистички апендикс налази на крају књиге, након топографског прилога који се састоји из списка локалитета на јадранско-јонском путу ходочасника, илустрација и географских карата.

Живая старина. Журнал о русском фольклоре и традиционной культуре , 2023

В статье рассматривается происхождение и функционирование в Болгарии имени Светлана, которое, несмотря на наличие в болгарском именослове множества одно- коренных антропонимов, воспринимается старшими поколениями как русское/советское. В наши дни маркированность имени Светлана нивелируется. Собранные автором нарративы и анкеты об этом имени фиксируют традиционные и новаторские принципы выбора как имени для ребенка, так и дня для празднования его именин.

Религията, както и много други житейски сфери, има специфична лексика. Част от тази лексика са термините „свещено“ и „свято“. В обикновената им ежедневна употреба между тях не се прави разлика и ако се прави такава, тя със сигурност не е задълбочена и прецизна. Една от задачите на науката за религията (Religionswissenschaft), според нас, е да прецизира двете понятия.

Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију 1993–2021, приредио: Дарко Стојановић, 2020

Уводни чланак у монографију: 'Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију 1993–2021' Тешко ћемо данас наћи неког ко би спорио чињеницу да су иконе органски део живота Цркве, без кога се православни хришћански идентитет не може ни замислити. Потреба за очувањем и развојем нашег црквеног наслеђа у области различитих видова визуелних уметности је, дакле, дубока и насушна. Упуштајући се у упознавање једне високошколске установе која је из овакве потребе израсла, ваљало би се најпре запитати о најдубљим основама из којих сама потреба израста. Другим речима, ако се сви слажемо око тога да су визуелне уметности изузетно значајне за Православну цркву, овде би се пре свега ваљало запитати о разлозима и размерама овога значаја. Наравно, са одговором на ово питање се не може почети другде доли у средњем веку, у времену у коме је Српска Црква формирана, те преузела темељне утицаје византијског културног наслеђа, заједно са визуелним уметностима које су том наслеђу припадале.

nbuv.gov.ua

Речь пойдёт не просто о смехе с его бесчисленными оттенками, но о смехе в некотором роде изначальном, архаическом, ритуальном. Это смех не оттого, что лично меня что-то рассмешило, а смех в некотором роде по принуждению. Смех не индивидуальный, а коллективный. А. Бергсон писал: «Чтобы понять смех, его необходимо перенести в его естественную среду, каковой является общество, в особенности же необходимо установить полезную функцию смеха, каковая является функцией общественной» [1, с. 16]. Исследователь ритуального смеха говорит именно об этом.

Lipar, časopis za književnost, umetnost i kulturu, 2016

Примарни циљ овог рада јесте пручавање и тумачење виђења света у песничкој збирци Гвоздени сад аутора Васка Попе. Овај рад, поред уводног дела, садржи део у коме се прика-зује структура ове песничке књиге и објашњава значење амблема који се налази на почет-ку збирке. У следећем поглављу разлагањем песничких слика и интерпретирањем истих настоји се приближити свет о којем Попа пева у њима. Увидеће се на који начин песник сагледава свет и промене у њему, које су то највеће опсаности по човечанство, људе, њихов идентитет и опстанак. Кључне речи: Васко Попа, Гвоздени сад, свет, поезија, дехуманизација, механизација 1. УВОД Песнички свет Васка Попе (1922-1991) и данас као и у време објављивања његових првих књига интригантно је штиво за многе про-учаваоце књижевности. Он својом појавом носи промену у схватању лирике. Након јасне и субјективне поезије, његове песме дошле су као естетски шок. Попа није писао поезију коју је могао свако да разуме. Пре свега његова поезија тражи пажљивог читаоца који ће бити у стању да стварност сагледа из неког новог угла. Расклапајући и откривајући многе зачудне слике, које истовре-мено импресионирају и збуњују, често дођемо до њиховог логичног објашњења, међутим, оне се том објашњењу често и опиру. Херметич-ност, вишезначност, дубина, стил, само су неке особине због којих је Попино стваралаштво привлачило пажњу многих књижевних проуча-валаца. За Милана Богдановића реч је смисао, јер ако није смисао, онда ништа друго и није до неколико бесмислених знакова на папиру. Зато он (Милан Богдановић) Попину поезију посматра као футуристичко-надреалистичко бунцање, а самог песника види као неког "немоћника пред речима". Могли бисмо рећи да је узрок оваквог мишљења неразу-мевање модерне поезије. У том случају бисмо се сложили са Зораном Мишићем, који каже да та "неразумљивост" потиче из сажетости саме поезије. "У том сажимању разнородних елемената у сасавим нову пе-сничку формулу [...] у самом избору језичких могућности настаје један 1 birdzan988@

Българско списание по психология; Bulgarian Journal of Psychology, 2024

Какво, ако поставим под съмнение класическата академична перспектива, че стресовата реакция се причинява от стресори (Селие, 1982; Lazarus, 1966), и допуснем, че стресът е естественото състояние на човешкия организъм? Ако допуснем, че стресовите фактори не са нужни, за да се освободи реакцията на стрес, а липсата на информация за безопасност е достатъчна за стартиране на стресова реакция (Brosschot et al., 2018), тогава следва да преформулираме въпроса от "Какво причинява стресова реакция?" на "Какво спира стресовата реакция?". Един от възможните отговори е, че "спирачка" на стресовата реакция е имплицитната система от вярвания за себе си, другите и света (привиден свят), която ни дава възприятието за сигурност и безопасност и може да потисне това състояние-например, че сме добри хора, които живеят в добронамерен, смислен и предсказуем свят. Докладът представя резултати от емпирично изследване на взаимовръзката между базисните вярвания, изграждащи нашия субективен модел на реалността (привиден свят), и преживяването на стрес. Използвани са следните методи: Въпросник за вярванията за света (World Assumptions Scale, Janoff-Bulman, 1989, 1996), Въпросник за безпокойства на Щатския университет на Пенсилвания (Penn State Worry Questionnaire-Mеyer et al., 1990), Скала за руминативния отговор (Ruminative Response Scale-Nolen-Hoeksema & Morrow, 1991), Скала за възприет стрес (Perceived Stress Scale-Cohen et al., 1983), Метод за психологична оценка на посттравматични стресови симптоми (Радославова, Величков, 2005). Изследването е проведено през септември-октомври 2022 г. със 129 лица. Получените резултати показват, че по-оптимистичните базисни вярвания за света и другите като доброжелателни, възможността за контрол на своя свят чрез това, което се прави (и минимизиране негативните резултати чрез "правилно" поведение), собствената стойност и късмет са свързани с по-ниски равнища на стрес (изследван чрез индикатори, като персеверативни когниции, възприет стрес и посттравматични стресови симптоми). Компрометирането на тези базисни вярвания, включени в привидния свят, стартира стресова реакция.What if we question the classic academic perspective that the stress response is caused by stressors (Selye, 1956; Lazarus, 1966) and accept that stress is a natural state of the human organism? If we assume that stressors are not necessary to release the stress response, and the absence of safety information is sufficient to trigger a stress response (Brosschot et al., 2018), then we need to reframe the question from “What causes the stress response?” to “What stops the stress response?”. One possible answer is that the “brakes” of the stress response are the implicit belief system about self, others, and the world (the assumptive world) that gives us the perception of security and safety and can suppress this state - for example, that we are good people who live in a benevolent, meaningful, and just world. The report presents the results of an empirical study of the relationship between the core beliefs that make up our subjective model of reality (our assumptive world) and the experience of stress. The following methods were used: World Assumptions Scale (Janoff-Bulman, 1989, 1996), Penn State Worry Questionnaire (Mayer et al., 1990), Ruminative Response Scale (Nolen- Hoeksema & Morrow, 1991), Perceived Stress Scale (Cohen et al., 1983), Method for Psychological Assessment of Post-traumatic Stress Symptoms (Radoslavova, Velichkov, 2005). The research was conducted in September - October 2022 with 126 individuals. The results show that more optimistic core beliefs: about the world and others as benevolent, about the ability to control one’s world through what one does (and to minimize negative outcomes through “right” behavior), about self-worth and luck are all associated with lower levels of stress (as measured by indicators such as perseverative cognitions, perceived stress, and PTSD symptoms). Compromising these core beliefs of the assumptive world triggers the stress response.

Вестник МГУ. Серия 8. История, 2021

И.В. Клюн (1873-1943), один из ярких представителей русского авангарда, на протяжении нескольких десятилетий исследовал теорию цвета и возможности работы с цветом на практике. Он считал цвет ключевым «элементом» живописи, отличающим ее от других видов искусства. Одновременно художника интересовали закономерности, по которым цвет взаимодействует с другими «элементами» живописи-светом, формой, фактурой и т.д. Наиболее плодотворным результатом этой работы можно назвать группу произведений, которые были написаны Клюном в первой половине 1920-х гг. по принципу «свет-цвет» и представляли собой оригинальный вариант беспредметного искусства, выросшего на основе супрематизма. Эта часть наследия художника до сих пор не привлекала специального внимания исследователей. В настоящей статье прослеживаются предпосылки перехода Клюна к работе по принципу «свет-цвет», выясняется, как им была продолжена и теоретически обоснована тенденция «распыления» цвета, которая появилась в среде русских художников-беспредметников около 1917 г., но по разным причинам не получила долговременного развития в творчестве большинства из них. Предпринимается попытка вписать группу работ по принципу «свет-цвет» в художественный контекст эпохи и сопоставить ее с творчеством К.С. Малевича, О.В. Розановой, А.М. Родченко и др. Исследуется концептуальное обоснование Клюном принципа «свет-цвет» и его укорененность в мировоззрении художника, увлеченного идеей всеобщего ритма, по которому, как он считал, развивается вся Вселенная и который становится явным в произведениях искусства. Свои композиции, где геометрические формы наполнены динамикой и светом, лишены четкости и как бы «распыляются» в пространстве, Клюн программно противопоставлял «застывшим формам» супрематизма Малевича, с которым у него завязалась полемика. Работы по принципу «свет-цвет» рассматриваются как особый вариант геометрической абстракции, созданный Клюном в качестве оппозиции не только супрематизму, но и производственному искусству начала 1920-х гг. I.V. Kliun (1873–1943), one of the key representatives of the Russian avant-garde movement, took several decades to study the theory of color and the possible way of working with color in practice. He considered color to be a key “element” of painting, which distinguished it from other forms of art. At the same time, the artist was interested in the ways color interacts with other “elements” of painting—light, form, texture, etc. The most fruitful result of this work is presumably a group of works that were created by Kliun in the first half of the 1920s on the so-called principle of “light-color” and represented an original version of non-figurative art that stemmed from Suprematism. This part of the artist’s legacy has not yet attracted special attention of researchers. The article traces the prerequisites for Kliun’s transition to painting based on the principle of “light-color” and examines how he pursued and theoretically substantiated the trend of the “dispersal” of color, which appeared among Russian abstractionists around 1917, though for various reasons most of them did not support its long-term development. An attempt is made to place the group of works based on the principle of “light-color” into the artistic context of the era and compare it with the works of K.S. Malevich, O.V. Rozanova, A.M. Rodchenko et al. The article analyzes Kliun’s theoretical ideas behind the principle of “light-color” and its roots in the worldview of the artist infatuated with the idea of a universal rhythm, which determines, as he believed, how the entire Universe develops, and reveals itself in works of art. Kliun ideologically contrasted his compositions, where geometric forms are filled with dynamics and light, lack sharpness and seem to be “dispersed” in space, with the “frozen forms” of Malevich’s Suprematism, with whom he entered into the controversy. Works based on the principle of “light-color” are interpreted as a distinct form of geometric abstraction, created by Kliun to oppose not only Suprematism, but also Constructivism and Productivism of the early 1920s.

Универзитетски учебник за студентите на Институтот за географија при ПМФ во Скопје и останатите заинтересирани за астрономијата, положбата и движењето на Земјата во Вселената.

Акы бъчела любодѣльна.Юбилеен сборник в чест на Цв. Янакиева, П. Георгиев, В. Кулев. Шумен, с. 67-80., 2010

Crkvene studije, 2017

Апстракт: У овом раду се анализира хришћанско учење о греху и страстима које се темељи на доктрини о прародитељском греху. Као посебна страст издваја се и анализира гордост, јер се у хришћанској теологији управо она сматра највећим грехом. Остале страсти су усмерене или против самог човека или против других људи, само је гордост усмерена против Бога. Онај који је одступио од Бога и погордио се, мисли да су добра дела производ његових сопствених снага. У раду се анализирају учења неколицине раних црквених отаца који сматрају да је ђаво у ствари пали анђео и да је управо гордост та која је анђела претворила у демона. За разлику од других страсти које се усмеравају на само једну врлину и њу кваре, гордост слаби људско биће у целини. Ако гордост овлада целокупном душом, онда је поробљава. Стога је гордост болест душе.