Academia.edu no longer supports Internet Explorer.
To browse Academia.edu and the wider internet faster and more securely, please take a few seconds to upgrade your browser.
Jewish Fragments of the Life of St Nikita of Novgorod Hypothesis of Jewish origins of one the first Russian national Orthodox saint and Nikita the Bishop of Novgorod and Recluse, of the Kiev Far Caves Гипотеза о еврейских источниках в житие одного из первых русских национальных святых Чудотворца Никиты Ногродского
Василий Коршун, 2020
В.Е.Коршун Предметы личного благочестия с изображением мученика Никиты, побивающего беса, и текстами. 2020г.
В предлагаемом вниманию читателя очередном томе старейшего академического ежегодника представлены работы по различным проблемам истории и культуры Византии и сопредельных стран. Том открывается концептуальной статьей Н.И. Быстрицкого и П.В. Кузенкова, где представлен опыт применения методов формализации и анализа исторических сведений на примере конкретных событий византийской истории. Особенностью тома является большое внимание к проблемам истории Церкви: две статьи посвящены взаимоотношениям епископских кафедр позднеантичного времени, а еще одна-экуменическим процессам середины XIII в. В работе П.В. Ермилова затронута такая актуальная тема, как канонические споры конца XVI в. вокруг учреждения московского патриаршества. Другая группа работ объединена интересом авторов к истории русской византинистики: здесь следует особенно выделить совместную статью Я. Чехановец и Л.А. Беляева о судьбе коллекции древностей архим. Антонина (Капустина), возглавлявшего русскую духовную миссию в Палестине в конце XIX в., а также подготовленную В.Г. Ананьевым и М.Д. Бухариным публикацию архивных документов, связанных с именем выдающегося русского византиниста В.Н. Бенешевича, трагически погибшего в 1938 г. Для специалистов и широкого круга читателей, интересующихся историей Византии и ее многовековых связей с окружающим миром.
Русская литература, 2010
Выставка-административная единица в новгородских землях. «Выставка значила се ление, построенное из другого селения, как бы его колонию» (Там же. С. 101). 34 Пассаж о встрече с кормилицей Мариной и другими бывшими его крестьянами дается Измайловым в главе, действие которой разворачивается в Николаеве. Описание чувств путе шественника при этом: «Слово любезного человека есть нечто такое волшебное, что вдруг пере меняет душу и вселенную; природа показалась мне светлее и прекраснее, и сердце мое запрыга ло от радости. (...) Я пишу, что чувствовал-и не стыжусь» (Измайлов В. В. Путешествие в Полуденную Россию. С. 327, 337). 35 В. С. Хвостов в своих воспоминаниях говорит о «способном и добром учителе-францу зе», который занимался с братьями Хвостовыми и другими дворянскими детьми в усадьбе по соседству с Кежовым (Хвостов В. С. Описание жизни... Стлб. 553). 36 Прононс, прононсиация-манера произнесения звуков, слов чужого языка; произно шение. 37 В 1765 году (Хвостов В. С. Описание жизни... Стлб. 553). 38 Comme de raison-здраво рассуждая; как и следует; как и следовало ожидать (фр.). 39 Pièce détaché-отрывок (фр.). ' 10 Лава-плавучий мост.
Філологічні трактати, 2019
У статті проаналізовано міфоархетипну репрезентацію Єврейського в малій прозі Катрі Гриневичевої, зібрану в циклах «По дорозі в Сихем» і «Непоборні». З'ясовано, що авторка зображує міфоархетипне Єврейське як Екзотичне й Орієнтальне (змішування інокультурних досвідів внаслідок незнання), як реалістичне Єврейське. Підкреслено, що поодинокі реалії співіснування українців із євреями в воєнну добу («Непоборні») мають негативну конотацію внаслідок впливу стереотипів і скрутного соціального становища. Натомість, у рецепції євангельських подій віддзеркалено імперсько-колоніальний зріз суспільства, де лапідарно змальовано імперське Римське і Єврейське колоніальне. Наголошено, що імідж Єврейського включає численні коди, тож образи рослинного і тваринного світу, мистецьких явищ, соціально-політичної реальності, релігійних і культурних об'єктів і традицій сприяють формуванню об'ємної перспективи Єврейського. Доведено, що Єврейське нерідко постає дзеркалом, у якому відображається Своє, тобто Українське. Ключові слова: імагологія, Єврейське, міф, архетип, Біблія, апокриф.
Клименту Охридскому атрибутируется целый ряд текстов, которые можно определить как общие проповеди-модели, которые в дальнейшем могли конкретизироваться для почитания памяти конкретного святого или события. Статья посвящена сравнительному анализу важнейшего составляющего элемента средневековой гомилии — библейским цитатам в тексте-модели и тексте-адаптации. Выбор библейских фрагментов, а также степень их точности составляют черты индивидуального авторского стиля; вместе с тем изменения фрагментов в конкретизированном тексте обнаруживают механизмы адаптации всего текста.
2022
Издание является вторым выпуском серии «Интеллектуальная история Северо-Востока России: время и люди» и содержит публикацию дневника учащегося Якутской духовной семинарии А.Н. Никифорова (1901–1903 гг.), впоследствии студента Томского и СанктПетербургского университетов, внесшего научный вклад в создание академического Словаря якутского языка Э.К. Пекарского и музейное собирательство этнографических коллекций Сибири. Эгодокумент описывает повседневность одной из отдаленных национальных окраин империи начала ХХ в. и представляет контент личного опыта, духовно-нравственных исканий и религиозного выбора провинциального юноши, формирование его персональной идентичности
РГГУ, 2020
Сукина Л.Б. Святые Никиты и их бесы в книжности и искусстве средневековой Руси // In Umbra. Демонология как семиотическая система. Альманах № 9. М.: РГГУ, 2020. С. 40–59.
Vestnik Volgogradskogo gosudarstvennogo universiteta. Seriya 4. Istoriya. Regionovedenie. Mezhdunarodnye otnosheniya [Science Journal of Volgograd State University. History. Area Studies. International Relations], 2019, vol. 24, no. 6, pp. 121–128. (in Russian).
The article is devoted to the identification of the donor of the famous illuminated codex, which received the name “Niketas Bible” in historiography. The name of the donor Niketas, and his position as a ‘koitonites’ are known from the epigram in this manuscript. Until now, researchers cannot come to a decision about the date of the “Niketas Bible” and hesitate about the identification of its owner to one of the Niketas of the 10th century known to us. Dating to the 960s – 970s has until now been considered the most reasonable. However, all the arguments related to the paleography and the decoration of this manuscript are quite random and don’t make it possible to narrow down its dating on reasonable grounds. In the historiography there was no coherent research of the biographies of those men named Niketas, who could potentially be identified with the eponymous owner of this luxurious manuscript. On the basis of the prosopographical and historical-cultural analysis, we proposed a new identification of the owner of the manuscript and restored his ‘cursus honorum’, which allows us to obtain a new “narrow” date for ordering the codex of the “Niketas Bible” and identify another manuscript that belonged to him. The only ‘koitonites’ Niketas, which would satisfy all the indirect indications of the personality of the donor of “Niketas Bible”, is the protospatharios and ‘koitonites’ Niketas. He was the addressee of one of the letters of Metropolitan of Nicaea Theodore. All the surviving letters of Metropolitan Theodore fit into the period from 956 to 959, and it is precisely this time period that his letter to ‘koitonites’ Niketas should be dated to. It turns out that the codex of “Niketas Bible” is associated with a person who is mentioned in the sources between 956 and 959. There is a solid ‘terminus ante quem’ to limit the residence of ‘koitonites’ Niketas in this position at the court. After the death of Emperor Constantine VII in November 959, his son Romanus II removed all of the courtiers that worked under his father from his posts. Obviously, Niketas had to lose his position along with all the other courtiers. It is possible to identify ‘koitonites’ Niketas with patrician, protospatharios, and droungarios of the fleet Niketas. Courtier Niketas is known as the donor of “Niketas Bible”, while the droungarios Niketas is known as a person who wrote the Paris. gr. 497 manuscript. The Paris. gr. 497 manuscript was written by him when he was in captivity in Africa; after his returning to Constantinople in 968 he decorated this manuscript and in 970 donated it to the church of St. George in Cyprus. ‘Koitonites’ Niketas ordered the manuscript of “Niketas Bible” in the second half of the 950s, ‘terminus ante quem’ – November of 959, or the very beginning of 960. Courtier Niketas is most likely the same person as patrician Niketas. The life story of the eunuch Niketas, the courtier, the commander and the bibliophile, is quite typical for the close circle of Emperor Constantine VII’s and Basil Lecapenos the Nothos.
Русь и Византия. Место стран византийского круга во взаимоотношениях Востока и Запада. Тезисы докладов XVIII Всероссийской научной сессии византинистов. М., 2008. С. 92–97
Доісламський Близький Схід : історія, релігія, культура. Тези доповідей міжнародного наукового круглого столу, м. Київ, 9 грудня 2013 р. – К. : Інститут сходознавства ім. А.Ю. Кримського НАН України, 2013. – 28 с., 2013
Тезисы
Диаспора: Новые материалы. Вып. 1. Париж; СПб.: Athenaeum-Феникс, 2001. С. 587-644
Тирош: Труды по иудаике, славистике, ориенталистике , 2021
The author discusses a Jewish inscription published by Adam Olearius (1599–1671), a German traveler, orientalist, and a member of the Holstein embassy sent in 1635–39 to Muscovy and Safavid Iran. In December 1635 Olearius had copied this inscription from the wall of a caravanserai located at the foot of the Besh Barmag Mountain (today’s territory of the Siazan’ district of the Republic of Azerbaijan). Later he published it in the first [Schleßwig, 1647] and subsequent lifetime editions of his account of Persian and Muscovite journeys. The author proposes his reconstruction and translation of the text of the abovementioned inscription. He argues that this inscription was a fragment of a text mentioning a certain Faraj, son of Yitzhak. The inscription dates back to 1537 according to the Seleucid era or the years 1224/5 AD. The considers this inscription to be an epigraphic confirmation of the testimony of another Western European traveler – William (or Guillaume) Rubruck who had visited the Jewish communities of Transcaucasia in 1254. The stone block with a fragment of the text of the inscription was used in the construction of the caravanserai when Jewish communities seen by Rubruck had left this region or disappeared.
Таинство слова и образа: сборник материалов научно-богословской конференции кафедры филологии Московской духовной академии 18-19 ноября 2020 г, 2021
В настоящем докладе рассматривается раннее не переведённое на русский язык житие выдающегося подвижника и миссионера Х в. — прп. Никона Метаноите. Житие написано классическим древнегреческим языком и представляет ценность не только как агиографический источник, но и как замечательный литературный памятник
Труды и переводы, 2022
Статья представляет собой вторую часть перевода сохранившихся греческих, латинских и армянских фрагментов экзегетического произведения свт. Кирилла Александрийского под названием «Толкование на Послание к евреям». Перевод снабжен тематическими рубриками, в примечаниях приводятся ссылки и аллюзии на библейские тексты, а также даются сведения текстологического характера и указываются адресаты полемики святителя. На основании «Послания к евреям» свт. Кирилл раскрывает вопросы сотериологии и христологии, говорит о спасительном домостроительстве Христа (воплощение, страдания и прославление, первосвященническое и пророческое служение), а также полемизирует с христологическим дуализмом Феодора Мопсуестийского. Кроме того, переведенные фрагменты содержат элементы нравственно-аскетического учения, а также показывают превосходство Нового Завета над Ветхим.
Slavistica Vilnensis 66 (1), 23–35. ISSN 2351-6895. eISSN 2424-6115.
Аннотация. Краткое житие александрийских мчч. Мины, Ермогена и Евграфа было переведено с греческого языка не позднее начала XII в. в составе церковнославянского Пролога. Примечательно, что в основной версии жития отсутствуют сведения о св. Евграфе. В одном из ранних списков Пролога память почитаемого в тот же день мч. Гемелла была утеряна, а его житие присоединено к статье александрийских святых. Так ошибка писца привела к возникновению классификационного признака, разделившего прологи древнейшего перевода на две группы. Первая из них содержит основную версию жития (список Соф. 1324 и большинство иных списков Простого пролога), а вторая расширенную за счет жития Гемелла версию (списки болгарской редакции Синаксаря и отдельные списки краткой редакции). Известны также списки сербской редакции Синаксаря, в которых основная версия дополнена легендарными сведениями о св. Евграфе. Помимо версий Простого пролога, в XIV в. с греческого на церковнославянский было осуществлено два независимых перевода Стишного пролога, один из которых связан с болгарской книжной средой, а второй с сербской. В каждый из них вошло новое житие александрийских мучеников, сопровождаемое стихами. В 30-40-е гг. XVII в. украинскими писцами Речи Посполитой был создан еще один вариант жития, восполняющий информацию о мч. Евграфе основной версии сведениями болгарского перевода Стишного пролога. Следовательно, краткое житие александрийских мучеников известно в трех переводах, древнейший из них представлен в четырех редакциях. Ключевые слова: текстология, церковнославянский Пролог, перевод, редакция, житие мучеников Мины, Ермогена и Евграфа The Textology of the Synaxarian Life of Menas, Hermogenes, and Eugraphus, Martyrs of Alexandria Abstract. The abridged life of Menas, Hermogenes, and Eugraphus, martyrs of Alexandria, was translated from Greek as part of the Church Slavonic Synaxarion no later than in the early 12th century. Notably, the main version of this life does not contain any data on St Eugraphus. One of the earliest copies of the Synaxarion has lost the headline of the life of martyr Gemellus, whose memory is mentioned on the same day, while the corresponding text was added to the life of the saints of Alexandria. The scribe's error has led to the emergence of a classifying feature that allows dividing the versions of
"Звучат лишь письмена…" К 150-летию со дня рождения академика Николая Петровича Лихачева. Каталог выставки. Научные редакторы А. О. Большаков и Е. В. Степанова. Санкт-Петербург, 2012, 2012
WRITTEN MONUMENTS OF ANCIENT EGYPT. CATALOGUE ENTRIES. In: "In Written Words Alone…" On the 150-th Anniversary of the Birth of Academician Nikolay Petrovich Likhachev. Exhibition Catalogue. Edited by A. O. Bolshakov and E. V. Stepanova. Saint Petersburg, 2012.
Ниш и Византија XIX, 2021
У раду се разматра пневматологија-учење о Духу Светоме Светог Никите Ремезијанског, у контексту јереси Духоборства и одговора црквених Отаца на њу. У раду је анализом Никитиних богословских дела доказано да је учење о Духу Светоме ремезијанског епископа у сагласју са другим пневматолошким делима како источних, тако и западних богослова IV века. Основне пневматолошке тезе (исхођење Духа од Оца, равно божанство Оца, Сина и Светога Духа и њихово заједничко дејство и прослављање) и богословски метод, заснован, пре свега, на тумачењу Светог Писма, којим се ове тезе доказују у расправи са Духоборцима, општа су карактеристика црквених Отаца овог периода, међу којима и Светог Никите Ремезијанског. На основу сличности између богословског метода кападокијица и епископа Ремезијане, у раду је показан могући утицај који су кападокијски Оци (Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски) имали на богословску мисао Св. Никите Ремезијанског. Кључне речи: Духоборство, патрологија, пневматологија, рано хришћанство у Илирику, Свети Никита Ремезијански Време у којем је живео Св. Никита Ремезијански, друга половина 4. и почетак 5. века, представља један од најбурнијих периода у историји Цркве и богословске мисли. Тек што је аријанство почела да нестаје, ново хетеродоксно учење-Духоборство, ступа на историјску сцену. Духоборци су порицали божанство Светог Духа и тврдили да је он творевина Божија. Логика Духобораца-Македонијеваца (како су се другачије називали, по свом вођи Македонију, епископу Цариграда) била је идентична аријанској, али је овога пута била примењена не на Логоса-Сина Божијег, већ на Духа Светога. Као што су аријанци себи и другима постављали питање да ли је Логос створен или нестворен, тако су Духоборци питали да ли је Свети Дух рођен или нерођен. Сваки одговор на овако постављено питање био је, по мишљењу и једних и других, потврда њиховог учења.
Loading Preview
Sorry, preview is currently unavailable. You can download the paper by clicking the button above.