Academia.edu no longer supports Internet Explorer.
To browse Academia.edu and the wider internet faster and more securely, please take a few seconds to upgrade your browser.
2009
Апстракт: Како се конституише идентитет кроз писање? Овај рад тематизује Кантов текст Was ist Aufklärung покушавајући да смисао текста савија у новом правцу. Помоћу херменеутике демузеализације текст тежи ка томе да отвори пут новој интерпретацији која ће се концентрисати на улогу аутономије гласа и писма у Кантовом схватању Aufklärung-a. Много пажње ћемо посветити питању друштвене интерсубјективности, са посебним освртом на разлику приватног и јавног. Кључне речи: Кант, Aufklärung, аутономија, глас, писмо, идентитет, интерсубјективност
Апстракт: Како се конституише идентитет кроз писање? Овај рад тематизује Кантов текст Was ist Aufklärung покушавајући g да смисао текста савија у новом правцу. Помоћу херменеутике демузеализације текст тежи ка томе да отвори пут новој интерпретацији која ће се концентрисати на улогу аутономије гласа и писма у Кантовом схватању Aufklärung-a. Много пажње ћемо посветити питању друштвене интерсубјективности, са посебним освртом на разлику приватног и јавног. Кључне речи: Кант, Aufklärung, аутономија, глас, писмо, g g идентитет, интерсубјективност SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ Марк Лошонц/ КАНТ, ИДЕНТИТЕТ И AUFKLÄRUNG 83-94 SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ Summary Mark Losonsz Kant, Identity, Aufklärung
Philosophical Thought, 2016
The article examines the problems with moral interaction raised where systematic state violence substitutes the institutions of law. It is argued that practical deeds, because of presupposed unity of subjective willing and objective moral aim, need some publicity principles of normativity which can be realized in social and political institutions. If, therefore, regulative rules could not be based upon unity of the will of a community of possible moral actors, the core of categorical imperative would be deprived of its universal positive lawmaking power. The author issues the challenge, what if Kant himself could follow his ethical prescriptions having no rights and sufficient trust between him and his participants in a moral deal, i.e. in the realm of total unpublicity. A kind of such possibility was entirely fulfilled in conditions of concentration camps. The camp world, the so called death-world, existed as absolute privacy without structures of solidarity and criteria of human dignity. A world like this ruins institutions for self-realization of a rational human moral nature, as reason itself. It is suggested that Kant’s idea of anthroponomy may involve, albeit not worked-out enough, a good ground to connect subjective freedom with both (a) the metaphysics of morality and (b) nonremovability of political struggle.
2010
This article offers a comparative analysis of Kant"s moral philosophy and the philosophy of Sade revealing the paradoxes of the categorical imperative. The satisfaction of the requirement of the categorical imperative is, on the one hand, a single and unique act and, on the other hand, a permanent and universal one. Although the familiarity with the categorical imperative does not always result in a moral action, the familiarity itself alongside the idea of forgiveness may be considered as a manifestation of morality and freedom.
2018
Книгата в основната си част представлява докторска дисертация, успешно защитена през 2004 г. под същото заглавие, и по-важното – от същия автор. С времето плановете ми за радикални преработки и необходими допълнения на този текст ставаха все по-амбициозни, което може да обясни почти 15-годишното отлагане на неговото публикуване. Плановете ми за по-солидно обосноваване на основополагащите тези на дисертацията, под които се подписвам и към днешна дата, доведоха до моя хабилитационен труд "Тайната сила у Кант". След като и той, само пет години по-късно, стана на свой ред мишена на радикален проект за основна преработка и мащабни допълнения, окончателно се убедих, че доцентът е длъжен безрезервно да се довери на доктора по философия и да представи дисертацията му в нейния автентичен вид пред най-висшата касационна инстанция – съда на критично четящата и критически мислещата публика. Все пак, освен че позволи някои неизбежни редакторски намеси, доцентът не се въздържа да добави няколко допълнения и приложения към текста на своята докторска дисертация.
Philologia Mediana, год. VIII, бр. 8
Један од главних циљева овог рада јесте да укаже на значај и домет филозофске мисли истакнутих представника западноевропске филозо-фије XX века као што су Жан Пол Сартр, Мартин Хајдегер, Ханс Роберт Јаус, Емануел Левинас, Жак Дерида и Пол Рикер. У раду се анализирају њихове филозофске рефлексије о књижевности, идентитету и алтерите-ту које сматрамо релевантним и незаобилазним за разумевање како нас самих, тако и других. Други, не мање значајан циљ овог рада јесте су-очавање његовог аутора, а потом и читалаца, са самим собом и спољним светом преко критичких осврта на дате филозофске предлошке. Трећи, и по нама најзначајнији циљ, јесте непрестано указивање на етички значај књижевности у формирању идентитета и његовог односа са алтеритетом. На почетку, после краћег увода, истичемо специфичан однос књи-жевности и филозофије ослањајући се на филозофске премисе Сартра, Хајдегера и Дериде. Потом разматрамо (не)могућности дефинисања иден-титета у контексту познатог Хајдегеровог есеја да бисмо се надовезали на анализу још комплекснијег алтеритета у контексту Левинасових, Дериди-них и Јаусових поставки. На крају, као својеврсну синтезу, изложићемо познату Рикерову теорију о наративном идентитету која се поставља као суштинска парадигма за превазилажење апорија сопства и другости. Екскурс, последњи део нашег рада, покушава да на основу критичког про-мишљања претходно наведених теоријских позиција, а у контексту нашег савременог доба, одговори на фундаментална питања о себи и другом и још једном подвуче етичку основу хуманитета. Кључне речи: књижевност, филозофија, идентитет, алтеритет, етика.
The article deals with the coordination of thinking and language, logic and grammar within transcendental idealism. The author argues that Kant’s treatment of grammar as a general form of thinking extends the boundaries of his objectivity tenet. In the project of the Critiques linguistic aspects of the synthetic acts are based on the ground of judgment rules. It presupposes that grammar is a component of synthesis of empirical notions. Grammatical rules contain preconditions of the objective significance which is a connection between a category and its corresponding word. The self-consciousness thesis which unifies all the rules for synthetic acts thereby explicates a process of following the rule through its grammar usage. However, the lack of criteria for distinguishing rigorous and unrigorous rules both in Kant’s and in the philosophy of grammar would imply a revision of their theories of meaning. (in Ukrainian) Filosofs'ka Dumka / Філософська думка. - 2015. - № 2.
Кантовский сборник, 2015
By the end of the 19th century, after three partitions of Rzeczpospolita by the neighbouring powers, about half of its territory became part of the Kingdom of Prussia. These geopolitical changes had significant social implications for the Polish population. Jan Swiecicki was one of many Polish students to be sent to German-speaking gymnasia. Some of them continued their education at the oldest Prussian university, the Albertina. Selected passages from letters dated 1802—1806 give an idea of the organisation of education and living conditions of Königsberg students originating from different parts of Eastern and Central Europe. At the Albertina, as in today’s German universities, students had an opportunity to choose courses from the list announced at the beginning of each semester. Swiecicki was enrolled in the Faculty of Law and he put a lot of effort to receive the degree. However, he was much more enthusiastic about subjects taught at the Faculty of Philosophy. Immanuel Kant was no longer teaching at the university by that time. However, Swiecicki regularly attended Christian Jacob Kraus’s lectures on moral philosophy based on Kant’s “Tugendlehre”, political economy, general encyclopedia, and natural law. The professor of poetry Karl Ludwig Poersсhke, former Kant’s student, was another of his favourite teachers. Swiecicki’s surviving correspondence is kept in the library of the Poznan Society of Friends of Learning. All cited letters were addressed to Franciszek Malinowski (the father of the Polish linguist Franciszek Ksawery Malinowski). The letter of March 3, 1804 informing about Kant’s funeral is published in full. It is the only eyewitness account of the ceremony ever found in Polish sources.
Україна Модерна, 2019
The article contains an analysis of the major lessons of Immanuel Kant’s philosophical project of perpetual peace in the context of development of contemporary political systems and international order. The author reviews the history of philosophical and legal accounts of perpetual peace, as well as the political context of Kant’s project. The third part of the article offers a detailed analysis of Kant’s proposals with regard to the institutional construction of constitutional republics and of a global federation of peoples. The author concludes that from the perspective of the ‘second Modernity,’ the experience of early Modern philosophers might assist in resuming a more active dialogue between philosophers and political leaders, as well as inviting contemporary philosophers to take a leadership role in the institutional construction of preconditions for civil peace and the prevention of wars in Eastern Europe.
This investigation examines the ontological concept of identity through the perspectives of several contemporary European philosophers, specifically attending to the critique of binary thinking contained within their critical conceptions of identity. Although poststructuralist discourse has long rejected simplistic either/or thinking about identity, few sustained attempts have been made to understand exactly what role distinctions between-two play in the process of individuation. In response to this need, the following study reviews several existing perspectives on ontological identity (Ricoeur, Düttmann, Adorno, Kolozova, Zupančič, and Rosset), and provides its own, all in order to suggest that the individuation of identities is radically dependent upon the Two.
Due to some historical reasons, the second half of the 16th century gave special attention to the moral criteria of a particular act understood as a matter of its true inner motivation. As a result, two opposite concepts gradually formed. The first one recognizes as truly moral an act motivated by the subject's reasonable interest in it (Spinoza). The second one recognizes as truly moral an act of pure non-reflected upon (uninterested) love showing the subject's complete selflessness (Fénelon). Both concepts paradoxically converge in the anthropological model by Kant, where the selfless submission to the categorical imperative of mind is already associated with the concept of personality, as opposed to the psycho-physical nature of man, which is always mediated by one's own needs and interests. Во второй половине XVI в. в силу ряда исторических причин пользуется особым вниманием вопрос о критериях нравственности того или иного поступка, осознанный как вопрос его подлинной внутренней мотивации. Вследствие этого постепенно формируются две противоположные концепции. Первая из них признает подлинно нравственным поступок, мотивированный разумной заинтересованностью в нем субъекта (Спиноза). Вторая – нерефлектируемый акт чистой (незаинтересованной) любви, свидетельствующий о полном отказе субъекта от самого себя (Фенелон). Обе эти концепции парадоксальным образом сходятся в антропологической модели Канта, где бескорыстное подчинение категорическому императиву разума уже связывается с представлением о личности, противопоставляемой душевно-телесной природе человека, всегда опосредованной собственными потребностями и интересами.
Резюме, ключови думи и биография: Статията се занимава с проблема за чувствата при обосноваването на морала във философията на Кант и разглежда решенията му в процеса на тяхното развитие. Изтъкват се ключовата роля на уважението при употребата на практическия разум, връзката му с категоричния императив и прехода, извършен от Кант, от идеята за това, че то е " заслужено " , към тезата, че в определени случаи може да се " изисква ". Ключови думи: морални чувства, уважение, видове задължения, заслужаване и изискване на уважение Стилиян Йотов, дфн, професор по история на философията и по философия на правото в СУ " Св. Климент Охридски ". Автор на Справедливост и респект (2000), Етика и мултикултурализъм (2003), Равенство и егалитаризъм (2004), Хабермас и претенциите на автономията (2006), Човешко достойнство и права (2013, под печат). Преводач от немски на трудове на Т.В. Адорно. Ю. Хабермас, З. Кракауер. ……………………………………………………………………………………………………………………………………………… За уважението или Как да фантазираме с Кант[1] Декарт озаглавява второто си размишление върху първата философия " За природата на човешкия дух и за това, че той се познава по-лесно, отколкото тялото " , но тъкмо в него отделя немалко място на заниманията си с нещо материално – къс восък, като го моделира по всякакви възможни и представими начини само за да заключи, " че чрез въображението не бих могъл да схвана какво представлява дори това парче восък и че единствен само разсъдъкът ми може да го схване ". Каквото и да си представяме и въобразяваме за восъка, само разумът може да схване неотнимаемото му свойство – протяжността – и това е напълно достатъчно, за да имаме познание за телесната му същност. По сходен начин Кант заявява, че на " нравствено доброто… не може да се намери нищо съответстващо в никакъв сетивен наглед " , " под закона на свободата… и под понятието за безусловно доброто не може да се подведе никакъв наглед и значи никаква схема за неговото приложение ". Ако при Декарт въображението е поне средство, което геометричният разум ще надмогне, за моралния разум при Кант въображението е сякаш ненужно, ако не и подвеждащо. От тук и познатото възражение в стила на Ф.Шилер, че нормите на кантовия морал можем да познаем, но не и да си ги представим в конкретни действия, камо ли да следваме на практика. По-долу ще покажа, че ключови текстове на Кант, колкото и абстрактно да са написани, позволяват и дори налагат четене с въ-образяване. Волю-неволю и Кант е продължил да множи бележките под линия на Платоновото учение, където в ключови моменти на аргументацията се появяват онагледяващи разкази – авторски митове. I. Истината в бележките под линия на самия Кант. Още в самото начало на Основи на метафизика на нравите (1785) Кант поставя въпроса за определянето на добрата воля и в тази връзка – за зависимостта й от дълга. Според него в отношението воля-дълг са в сила три принципни изключващи условия: първо, детерминирането на волята не може да се ръководи от склонността ни да търсим щастието, второ, в него е важна валидността на максимата, правилата, които си даваме, а не постигането на някаква цел или последици (в този смисъл няма стойност дори успешността от прилагането на максимата, а само формалната й консистентност) и, трето, признаването на единствен мотив за действие – дългът, постъпките не " съобразно дълга, а от дълг " (Кант ОМН: 36/ IV 398). Всяко от трите условия е било причина за недоволство от Кант. Но дори да си представим, че моралът няма нужда от щастие, че моралът не рухва от това, че не се е осъществил в живота, мотивирането му единствено по силата на дълга изглежда прекомерно. Как да приемем, че определянето на волята е допустимо в морален смисъл, тогава и само тогава, когато го ръководят " обективно законът и субективно чистото уважение към този практически закон, следователно максимата да се следва такъв закон " (Кант ОМН: 40/ IV 400)? За уважението или Как да фантазираме с Кант
Всем известно, что Кант называл себя трансцендентальным идеалистом. Столь же известно, что он пытался опровергнуть идеализм. Эта внутренняя коллизиядаже если она во многом всего лишь вербальнаязаслуживает тщательного обсуждения, тем более что опровержением идеализма были озабочены многие соверменники Канта. Разумеется, говоря на эту тему, нельзя обойтись без терминологических уточнений, а также без исторического экскурса 1 .
Kantovskij Sbornik, 2016
Sabornost, 2020
Ричард од Светог Виктора је важна фигура у историји схоластике. У овом раду ћемо анализирати његово схватање личности, које је развио за потребе три-јадологије. Посебност Ричардовог становишта огледа се у покушају утемељења односа као кључног онтолошког одређења личности. Ричард се у свом промишљању ослања на своје претходнике, пре свега Тертулијана, Августина и донекле на Ансел-ма. Упркос ограничењима који произлазе из оваквог залеђа, Ричардови увиди су представљали новост у мисли западног хришћанства, а последице његовог учења нису никада до краја изведене. П роблем личности је у хришћанству настао као последица покушаја да се откривена тројичност Бога објасни дискурзивно. На Истоку се овај процес одвијао кроз тријадолошке и христолошке спорове који су обележили историју Цркве раног периода. Кључан пробој су на овом пољу учинили Велики Кападокијци, поистовећењем израза просопон и ипоста-сис. Њихови напори су, очекивано, наишли на снажне отпоре, па су били принуђени да се бране од оптужби за тритеизам. Иако је њихово учење доживело пуну црквену рецепцију, било је потребно много деценија па и векова рада изврсних теолога да би се њихово постигнуће применило на христологију. Тек су у новије време размотрене могућности систематске примене њиховог учења у областима антропологије и екслисиологије. Ипак, и након толико векова, можемо рећи да њихово учење још увек није у пот-пуности схваћено од стране многих теолога, чак и на изворном пољу три-јадологије, а камоли на пољу христологије, антропологије и еклисиологије. 1 * [email protected]. Orcid ID: 0000-0002-6582-5404 1 Примера ради, тринитарна теологија Цркве разматра се у контексту њеног нормативног значаја за еклисиологију који подразумева наглашавање значаја свих облика служења и свих харизми у еклисијалној заједници и, стога, представља својеврсни природни отклон од крутог институционализма у учењу о Цркви (Jovanović, 2019, стр. 325-339).
Among Russian ecclesiastical academies in the 19th century the Kievan one was especially centered on the German classical philosophy. Thus, we can feel this interest in the works of St. Innocent (Borisov), whose Christology and Ecclesiology appears as an evident of explicit and covert polemics with Kant. However, St. Innocent was the first who troubled himself with the deep reflection about the possible conjunction of the Christian dogma and modern philosophy. By putting the question of the moral motivation of action in the Christological dimension, Western philosophy has questioned either divine nature of Christ or the very possibility of the moral imitation of Christ and unity with Him. Reflecting on this challenge, St. Innocent asserts the gradual realization in Christ’s mind His own divinity and talks about a special providential act, which let Him overcome the fear of death only through the power of the human nature. This conception is offering more or less acceptable answer for the inquirer from the “outside”. Meanwhile it was productive for questioning from “within” the Church because of the gap between the person and nature in the terminology of St. Innocent. Nevertheless, he denounced all the objections of this sort by the statement that the person of Christ is an exclusive “Divine mystery”. However, exactly in the works of St. Innocent we can see the sprouts of the theological personalism, which would become so fruitful in the 19th century’s Russian theological tradition. Среди русских духовных школ первой четверти XIX в. Киевская академия в лице своего профессора И. М. Скворцова первой проявила серьезный интерес к немецкой классической философии. Следы этого интереса мы, в частности, находим в трудах святителя Иннокентия (Борисова), христология и экклесиология которого несут на себе черты явной и скрытой полемики с И. Кантом. Последний, спроецировав вопрос о нравственной мотивации поступка в христологию, ставил под сомнение либо божественность Спасителя, либо возможность нравственного подражания Ему его последователей, а следовательно, и возможность нравственного единства с Ним. Отвечая на этот вызов, святитель Иннокентий учил о постепенном осознании Христом своей Божественности и об особом акте Промысла, позволяющем Христу в момент Гефсиманского моления преодолеть страх смертных страданий силою только человеческого естества. Хотя предложенная святителем концепция давала более или менее убедительный ответ «внешним», с точки зрения «внутреннего» учения Церкви следствием такого подхода становилось возникновение очевидного разрыва между природой и лицом. Правда, святитель снимал все возражения ссылкой на то, что в случае Христа мы стоим перед лицом особой «тайны Божией», однако именно здесь пробиваются первые ростки богословского персонализма, давшего такие богатые всходы в русском богословии второй половины XIX в.
The paper is devoted to the correlation of Immanuel Kant’s and Moses Mendelssohn’s positions concerning the nature of enlightenment. The author argues that Kant in his interpretation focuses on the self-enlightenment which eliminates any external guidance, while Moses Mendelssohn insists on necessity of enlightener/guardian. The author distinguishes two extremes of enlightenment marked as «französische Alfanzerei» and «deutsche Schwärmerei».
О праве лгать, 2011
Натурализм и кантианство, 2020
В статье Т. Рокмора, опубликованной в журнале «Эпистемология и философия» науки в 2009 году (Т. XXII. №4. С. 14 – 29), утверждалось, что натурализм по своей природе представляет собой пример антикантианства, поскольку трактует философию как продолжение науки и признает науку легитимным источником знания, не допускает априоризма, опирается на апостериорный подход, эмпиризм в докантовском смысле и настаивает на возможности пересмотра достигнутого знания. В настоящей статье предпринимается попытка показать, что точка зрения Т. Рокмора должна быть пересмотрена ввиду прогресса современных когнитивных исследований и, прежде всего, нейронауки, в которых реализуются все особенности натуралистического подхода и в которых развивается «кантианская программа» исследования мозга. В контексте этой программы признается существование на онтологическом уровне (т.е. в мозге) определенных врожденных структур, которые делают возможной и играют важнейшую роль в познавательной деятельности человека. Те понятия, которые у Канта выступали в качестве компонентов познавательной деятельности в современной нейронауке обрели онтологический статус в виде активности определенных нейронных структур, которые оказываются необходимыми предпосылками и компонентами этой деятельности. Показывается, что в контексте кантианской исследовательской программы в нейронауке метафора «кантианский мозг» естественным образом вошла в лексикон нейробиологов, а с отдельными элементами кантовского учения стали связывать те или иные совершенно конкретные операции и функции мозга. Именно в данном контексте предпринимаются попытки осмыслить механизмы работы мозга в режиме «стимул - активность», когда внешнее воздействие ведет к возбуждению тех или иных нейроструктур. Мозг способен предвидеть отдаленные результаты тех или иных действий субъекта. В случае предвидения мозг порождает «внутренние» модели и использует для их коррекции данные, постоянно поступающие со стороны окружающей субъект реальности. При этом работают своего рода самокорректирующие механизмы, которые с формальной точки зрения описываются теоремой Байеса, использующей априорные оценки ожидаемых событий и изменения этих оценок в результате опыта. Тем самым показывается, что натурализм и кантианство, осмысленные в терминах прогресса современной науки, вопреки мнению Т. Рокмора, вполне совместимы.
И. Кант: дискуссия продолжается (о практической философии И. Канта в трёх томах)
Sententiae, 2020
The paper inspects Anderson’s central thesis that Kant’s dogmatic slumber was interrupted by Hume’s critique of metaphysics (rational theology) in his Enquiry Concerning Human Understanding, namely, by his critique of the rationalist principle of sufficient reason, which lies at the heart of dogmatic proofs of God’s existence. I recreate the meaning of “Hume’s objection,” define the larger role the principle of sufficient reason plays in Kant’s philosophy, and evaluate the explanatory potential of Anderson’s interpretation in view of Kant’s early and critical texts, as well as his other autobiographical statements (such as his famous letter to Garve). Although Anderson’s hypothesis seems well-founded and even explicates the hidden connection between the entire critical project and the refutation of Spinozism, I argue it is almost impossible to reconcile it with the current research in Kant’s Entwicklungsgeschichte.
Loading Preview
Sorry, preview is currently unavailable. You can download the paper by clicking the button above.