КЊИЖЕВНИ ЕСНАФ - часопис за књижевност и теорију, број 1

Повеља, 2024

Приказ књиге Весне Тријић Књижевност између политике и културе: Бранимир Шћепановић и Данило Киш, Андрићград, 2023

2017

"HANDWRITTEN DICTIONARY OF FOREIGN TERMS OF THE PRINCE’S CHANCELLERY 1815–1839 BY PROFESSOR VELIMIR MIHAJLOVIĆ AS A TESTIMONY TO A CERTAIN AGE AND ITS LANGUAGE" "The Dictionary of Foreign Terms of the Prince’s Chancellery 1815–1839" by Professor Velimir Mihajlović from the University of Novi Sad is a manuscript containing over 4,000 words excerpted from documents from the Chancery of Prince Miloš Obrenović. During their lexical studies, Professor Mihajlović and his collaborators published two dictionaries of the 18th and 19th century lexis. The third dictionary remained a manuscript. Within the framework of the research project of Matica srpska Linguistic data for the Dictionary of Foreign Terms of the Prince’s Chancellery (with etymological notes), the dictionary was digitalised, supplemented with lexical and theoretical material and, in collaboration with Professor Mato Pižurica, prepared for publication. The lexical material shows the structure of lexical borrowings in administrative terminology related to new state institutions and the sources of these borrowings in general.

Балкански књижевни гласник - БКГ

Душан Гојков Реч уредника 5 Aleksandar Šajin IGRICA SA BOROM (Drama) 9 Божидар Васиљевић ПРОЛЕЋЕ КОЗАРА ЛАВРЕНТИЈА 38 Eduard Pranger RAD NA CRNO 45 Elfrida Matuč Mahulja TRI ŽENSTVENE 49 Igor Isakovski PLIVANJE PO PRAŠINI 53 Петар Лазић ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ПИТАГОРА 59 Rade Jarak SENTIMENTALNI ROMAN O ODRASTANJU 65 Roman Simić APAURIN 68 Vasa Pavković KAO KAD NEKO LUPI VRATIMA 73 Zoran Ilić PET PRIČA 78 Зоран Богнар ПОЕТИКА МАСЕ 83 Душан Гојков № 13 96 Elfrida Matuč Mahulja U DVOJE 98 Ivana Premužić [PJESME] 104 Саша Јеленковић ПЕСМЕ 108

Иво Андрић је био књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман „На Дрини ћуприја“ (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности. Рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу. Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Жива Антика / Antiquité Vivante, 2022

Апстракт: Аутор у раду истражује све оне околности које су у једном прелаз-ном добу профилисале српски књижевни корпус и учиниле да тај корпус све мање одређује српска мисао а све више југословенска идеја. Том смеру су значајан учинак дале тадашња културна идеологија и српска историја књижевности. Њени су челници (Јован Скерлић и Павле Поповић), везујући се за југославизам, на парадоксалан начин имали великог удела у профилисању и растакању српског културног и књижевног кру-га. Рад показује да српску књижевност и њен корпус у раздобљу од 1900. до 1918. годи-не битно одређује културни контекст и културна идеологија тога периода. Но, упркос настојањима да се та књижевност интегрише у један шири, југословенски то јест над/ национални књижевни корпус, она опстаје као препознатљив, посебан и битан чини-лац у јединственом српском културном кругу. Кључне речи: култура, систем културâ, културна идеологија, српска идеја, српска књи жевност, културни образац, југославизам, идентитет, Јован Скерлић, Павле По-по вић Као живо наслеђе прошлости, које се стално обнавља и усавршава у са-да шњем времену, култура оплемењује човека и хуманизује људско друштво. Она садржи разнолике чиниоце међу којима је књижевност као део уметнич-ког стваралаштва један од најважнијих. Ако сваки сегмент за себе – митологија и уметност, морал и филозофија, језик, религија итд. – представља одређени под систем у систему културе, сама култура је њихов заједнички именитељ или си стем системâ. Као целовит и надређен појам култура одређује чиниоце које обухвата. 1 [email protected] (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers' Training Faculty, Serbia)

The paper considers the characters from the Hagiography of Barlaam and Josaphat as possible models for the formation of the heroes of Theodosius Hagiography of Saint Sava. The characterization of Saint Simeon is at the center of the interpretation, and the ways in which it is performed in medieval Serbian literature is considered. The characters of Saint Simeon and Emperor Avenir are compared and similarities are considered. The significance of the function of the conflict between father and son in the structure of interpreted works is emphasized. The characters of the sons, the prince Josaphat and Saint Sava are compared, and the interpretation highlights the scene of his encounter with the Russian monk. The question of the relation between faction and fiction, history and literature is theoretically problematized. There are examples of the negative imaging of the means of government, on which the foundation of the analyzed characterization model is based. The aim of the study is to initiate a reflection of the way the foundations of Serbian literature are derived through the use of already existing models in the Byzantine tradition.

Book Из јужнословенске догађајнице. Збирка одабраних чланака, Виљнус: Штампарија литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2014, printed book ISBN 978-609-408-524-6, electronic book ISBN 978-609-408-525-3 [From the South Slavic History: Collection of Selected Articles]

Гласник Етнографског музеја, 2016

Polja, maj-juni, br. 517-518, 2019

Фи ло зоф ски по сма тра но, стра ност би ћа, стра ност у би ћу, услов је по сто ја ња са мог би ћа и ње го во га ми шље ња. Ка да је реч о на сло ву књи ге Ми ла Лом па ра ко ја је не дав но по не ла На гра ду "Ме ша Се ли мо вић", Ми лош Цр њан ски це ло ви то је об у хва ћен и сим бо-лич ки озна чен јед ним по себ ним осе ћа њем, чи ја се ду хов на би о гра фи ја из ла же у на ред-них два де сет шест по гла вља ове уз бу дљи ве, от кри ва лач ке и жан ров ски по ли ва лент не књи ге. У слу ча ју Цр њан ског, уз на гла ше ну фи гу ру стран ца, стра ност се по и ма као осе ћа ње има нент но ис ку ству ње го вих књи жев них ју на ка, али и са мо га ау то ра. У вре-мен ски раз ли чи тим, па ра диг ма тич ним и су прот ста вље ним дру штве ним, иде о ло шким, кул тур ним, по ли тич ким, по е тич ким и лич ним кон тек сти ма, Ми ло Лом пар про пи ту је ин ди ви ду ал ну и на ци о нал ну ег зи стен ци јал ну стра ност Цр њан ског. А она је трај но обе-ле жи ла ње го во ме сто у срп ској кул ту ри по сле Ве ли ког ра та (ам би ва лент на кри тич ка ре цеп ци ја), пре ко ме ђу рат ног пе ри о да (по ле ми ка и су коб са "Срп ском књи жев ном за-дру гом", "Но ли том" и Кр ле жом) до пи шче вог по врат ка у Ти то ву со ци ја ли стич ку Ју го сла-ви ју и пост ју го сло вен ске исто риј ске си ту а ци је. Увод но и за вр шно по гла вље од ли ку је го то во ро ма неск на на пе тост услед де таљ не Лом па ро ве усред сре ђе но сти на пси хо е мо-ци о нал на свој ства Ми ло ша Цр њан ског пред крај жи во та. За ни мљи ва је у том сми слу и из ја ва Ми ло ша Цр њан ског о ста ту су књи жев не кри ти ке и ре цеп ци је ње го вог још увек про ка же ног књи жев ног де ла, у јед ном но вин ском раз го во ру 1973, по до ла ску у зе мљу: "Кли ка и ли те рар них гру па, увек је би ло и би ће. То су не из бе жне не при јат но сти за на та. Ме ђу тим, код нас је у по след ње вре ме по рас тао углед књи жев них сту ди ја, есте та, со-ци о ло га, иде о ло га, у ли те ра ту ри. О ме ни, на при мер, има сту ди ја (Н. Ми ло ше ви ћа, Кон-стан ти но ви ћа, Џа џи ћа и дру гих, да не спо ми њем мно га име на) што је са свим но во у на шој књи жев но сти. Че га, до не дав на, ни је би ло. Осим то га, у на шој омла ди ни има чак и пре те ра не љу ба ви, за по е зи ју, че га, осим код Ру са, ниг де не ма" (Цр њан ски 1999 II : 565). Не ка дру га по гла вља пак раз ли чи те ду жи не и те ма ти ке, пи са на су као мо ра ли стич-ко-фи ло зоф ски огле ди, по е тич ко-хер ме не у тич ке рас пра ве, па жљи ве ана ли зе до ку-мен тар не и књи жев но у мет нич ке гра ђе (пре пи ска, есе ји, по ли тич ки тек сто ви, по е зи ја, при по вет ке, пу то пи си, ро ма ни), као и сво је вр сне лир ске епи зо де. А у цен тру ра зно-вр сних на ра ти ва ове не сва ки да шње књи ге сја ји пла ви круг, и у ње му зве зда, ју нак ове сту ди је, Ми лош Цр њан ски. И ње го ва тај на, ко ја и по сле овог из у зет ног ду хов ног прег-ну ћа оста је још увек нео д го нет ну та и по ма ло ми стич на.

Сажетак: Средњовјековни поглед на свијет није у свему јединствен. Може се говорити о доминантним елементима који су заједнички различитим скупинама људи. Ту свакако спада есхатолошко виђење усмјерења свјетске историје које подразумијева кретање времена ка свом окончању у парусији, те успостављању поновне, вјечне заједнице са Богом, од које су људи отпали вољом прародитеља Адама и Еве. Овај концепт имао је снажног одјека у поетици средњовјековне књижевности. Кључне ријечи: средњи вијек, поглед на свијет, есхатологија, парусија, средњовјековна књижевност 1 Човек средњег века (пр. Жак Ле Гоф), Clio, Београд, 2007. 2 M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978.

2018

In this paper the author classifies and explains some of numerous examples of marginalisation of significant Serbian female authors from the second half of the 19th century and the beginning of the 20th century - Milica Stojadinović Srpkinja, Draga Gavrilović, Mileva Simić, Danica Bandić, Milka Grgurova, Jelena J. Dimitrijević. Their works were negatively evaluated by the dominant intepreters, academic professors and the historians of Serbian literature. Contrary to expectations their criticism was not supported by reasoning. Historians also ignored relevant historical events. To to acknowledge a few female authors meant to present them inadequately, mainly as beautiful women or spinsters. Some other discriminatory facts in presenting female writers were connected with the length of analyses, attitude and the language. The dominant interpreters usually named incomplete list of women authors’ works, regularly omitting their translated pieces. There was even an open statement that the author’s gender was a starting point for attributing discriminatory values to male or female authors, in favor of the male ones. As one of the most manipulative strategies, one can point out the obstructions to research and publishing of women authors.