Određenje čoveka kod Aristotela

Anali Filološkog fakulteta, 2020

В монографии предпринята попытка системного анализа эпистемологии Аристотеля, т.е. его учения о достоверном на-учном знании. Последовательно рассматриваются все стадии научного познания, согласно Аристотелю: чувственное вос-приятие и опыт; познание сути бытия; причинное объяснение посредством доказывающего силлогизма, т.е. обретение на-учного знания; применение универсального знания. Книга посвящена прежде всего «Второй аналитике» Аристотеля, но в ней также уделяется внимание отдельным материалам «Метафизики» и некоторым его биологическим трактатам.

Част втора ТАЙНСТВОТО НА ЖИВОТА ………………….

Scholae. Философское антиковедение и классическая традиция, 2019

The article is devoted to Plato's Alcibiades I and explores its main question: what is your proper self? The author pays special attention to the concept of "ayto to ayto", which he takes to mean "selfhood". This concept is analyzed as the first fundamental philosophical form of understanding of human identity, which Plato viewed as a soul. Plato fundamentally distinguishes essence of a person (ayto to ayto) from things that belong to a person, the attributes of human being (such as his body and material property). The author explores the Platonic understanding of human identity in the context of ancient ontology and anthropology, which includes an analysis of the relationship of a single person and universal being, authentic and inauthentic Ego, the soul (mind) and the body, the significance of "care about self" (epimeilea heautou) and "cognition of self" (gnothi seautou), etc. The concept of Plato represents the first experience of comprehending the human identity ("ayto to ayto" as soul) which appears as impersonal subject and media Being, but realized in perspective of self-correlation "care of self" and "cognition of self" by particular man.

Theologikon 2, pp. 53-72, 2013

Статията изследва центлани понятия в богословието на Диодор Тарсийски и Теодор Мопсуестийски - едни от най-значителните представители на Антиохийската школа през 4-5 в.

"Deum et animam scire cupio." 1 [Желим да спознам Бога и душу.], каже Августин у првој књизи својих Soliloquiae-а. То су два неодвојива, међусобно зависна циља у Августиновом богословљу. Августин полази од библијске тврдње да је човек саздан "по обличју Божијем" (Пост 1, 27), те му познање човека помаже да позна и Бога. Са друге стране, познање Бога води га и до познања човека. Односно, до оног истинитог циља и смисла људског постојања, које Августин назива блаженством, а само блаженство и истинску срећу као познање Бога. То своје становиште Августин дискутује кроз многа своја дела, почев од оних најранијих. Тако у Retractiones (Преиспитивањa), преиспитујући свој рани дијалог De beata vita Августин, коригујући некадашњи став да "блажени живот обитава само у души мудраца", каже:

Рецепция наследия Аристотеля в ранней христианской литературе, 2017

В статье анализируется восприятие наследия Аристотеля христианскими авторами доникейского периода. На основании изучения ссылок на фи-лософа и его последователей в ранней христианской литературе можно констатировать, что интерес к нему имел тенденцию к нарастанию, хотя и уступал влиянию Платона. Доникейские авторы обращались к разным аспектам наследия Аристотеля и перипатетиков, но, разумеется, в большей степени их интересовали проблемы, имеющие богословский или этиче-ский уклон. Вместе с тем следует отметить и известное внимание к чисто философским и естественнонаучным вопросам. Несмотря на широкий спектр оценок наследия Аристотеля у христианских авторов его авторитет безусловно признавался, а его наследие использовалось для построения христианской философской системы. В ходе исследования не было выяв-лено намеренного стремления исказить или каким-либо образом фальси-фицировать учение Аристотеля в апологетических целях. Напротив, хри-стианские авторы старались вести полемику с Аристотелем максимально корректно и в рамках научной этики того времени. Ключевые слова: Аристотель, перипатетики, Платон, античность, доникей-ская патристика, апологетика, раннее христианство, аристотелизм. Проблема усвоения античного наследия христианством является одной из ключевых в доникейской патристике. С момента возникновения и до Ми-ланского эдикта 313 г. христиане ощущали себя во враждебной среде и си-стематически подвергались преследованиям и гонениям. Несмотря на это, христианские мыслители первых веков стремились не только разрабаты-вать положительное христианское учение, основой которого являлось От-кровение, но и использовать достижения античного разума для создания христианской богословской и философской системы. Понятийная структу-ра эллинской философии оказалась единственным средством, способным оформить религиозный опыт христианства, хотя, с другой стороны, ни одно понятие греческой философии не было способно с полной адекватностью выразить реалии христианского религиозного сознания 1. В рамках решения Михаил Михайлович Казаков-доктор исторических наук, профессор, профессор Смолен-ского государственного университета и Смоленской православной духовной семинарии ([email protected]).

Theological Views LIV (2/2021), 2021

Substantia vel essentia and substantia vel persona in the triadology of Saint Augustine: did he understand the triadological terminology of the cappadocian fathers? Aleksandar Milojkov Archbishopric of Belgrade and Karlovac, Belgrade Summary: The theme of research in this paper is the triadology and triadological terminology of St. Augustine and its relationship with Cappadocian triadology. The focus of the research is on the use of the terms „substantia vel essentia“ and „substantia vel persona“ in St. Augustine’s triadology — in the context of the question of whether he understood the Cappadocian conceptual revolution, i.e. the sense of the Cappadocian conceptual revolution in triadological terminology (their distinguishing between essence and hypostasis). It turns out that Augustine’s confession that he did not understand the Cappadocian distinction between essence and hypostasis (in the fifth book of his De Trinitate) is not based on his alleged ontological diminution of personality (Latin persona). Such an interpretation is a prejudice based on the so-called de Regnon’s exegetical paradigm. Despite the fact that at first he did not understand the Cappadocian distinction between the terms essence and hypostasis in triadology, the Cappadocian triadology itself was not disputable for Augustine, as was the case, for example, with Blessed Jerome. Augustine never understood the Cappadocian phrase „three hypostases“ in the Arian sense, as Jerome did. Augustine’s correct interpretation was most probably influenced by the writings of his famous predecessor, Saint Hilary of Poitiers — De Synodis. Finally, the paper shows that Augustine, during the writing of his De Trinitate (in the seventh book), came to a complete understanding of the Cappadocian equating of hypostasis and personality („substantia vel persona“). However, Augustine did not give up the old practice — „substantia vel essentia“, believing that he should remain faithful to the inherited Latin practice.

2020

Отбелязва, че Конвенцията на ООН срещу трансграничната организирана престъпност е един от найшироко ратифицирани договори, който задължава договарящите се страни да си сътрудничат за разследвания, възбуждане на наказателно преследване и съдебни производства по дела, свързани с трансграничната орга низирана престъпност, като по този начин осъществяват важни взаимодействия за борба с ННН риболова; BG 31.5.2013 г. Официален вестник на Европейския съюз C 153 E/157 Четвъртък, 17 ноември 2011 г. BG 31.5.2013 г. Официален вестник на Европейския съюз C 153 E/159 Четвъртък, 17 ноември 2011 г. BG C 153 E/160 Официален вестник на Европейския съюз 31.5.2013 г. Четвъртък, 17 ноември 2011 г.

Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28, 19). Ово откривење, садржано у крштењској формули, хришћански оци и учитељи су са великим трудом појашњавали, од самих почетака Цркве. Изазвани су били било споља, паганском и јудејском интелигенцијом, било изнутра, погрешним учењима у самој Цркви. Ту отачку мисао можемо пратити од времена чувених апологета, долазећи полако до зенита тријадолошких и христолошких расправа у IV веку.

ARHE, 2015

Сажетак: Полазећи од општег историјско-филозофског и културолошког оквира, настојаћемо да реконструишемо смисао и значај Платонове чувене Deus mensura максиме као и њене разноврсне импликације. Темељни став о Богу као мери свих ствари блиско је повезан са Платоновим императивом о човековом " наликовању Богу (ὁμοίωσις θεῷ) ". Одређивање Бога као " мерила " свега што јесте произилази из Платоновог дубоког увида да постоји нешто више од нас, што је нерелативно и апсолутно, а чиме се једино и могу праведно уредити односи међу људима. То представља платонистички одговор на Протагорину дивинизацију човека, и постављање њега као парадигме и мерила свега што јесте. Платонов одговор, међутим, не представља повратак древној мито-поjетској традицији Хомера и Хесиода, већ се састоји у новом разумевању Бого-човечанских односа. Кључне речи: Deus mensura, Платон, наликовање Богу, Протагора Платонова филозофија није само нераскидиво повезана са теологијом, 3 већ је, усудићемо се рећи, упечатљив пример зашто истинска филозофија мора да садржи рефлексије о Богу. Познато је да мисао о највишем бићу прожима целокупну Платонову филозофију: у њеној космологији Бог као управљачки, само-покрећући и непроменљив принцип свега јесте оно на чему почива рационалност и закономерност космоса, као и униформно кретање небеских тела у њему (Тимај, Државник, Закони).

Материалы II Международной научной конференции, посвященной 200-летию со дня рождения Ф. М. Достоевского г. Омск, 11-14 ноября 2021 г.

Питањем да ли је космичко пространство у коме се крећу небеска тела празно или је испуњено нечим бавили су се још стари Грци. Да ли неки материјал испуњава празан простор у универзуму и каква је његова природа разматрано је кроз векове, па и у модерној физици. Философ који се интензивно бавио овим питањем је Аристотел, који је тврдио да космички простор иза Месеца није празан него га испуњава етар У овом прилогу је размотрен Аристотеловски поглед на етар, који испуњава простор између небеских тела, који је он, сматрао као супериоран у односу на четири примарна елемента, ватру, ваздух, воду и земљу. Затим су дискутовани концепти формулисани у 17. веку, који етар описују као медијум који преноси светлост кроз празан космички простор и омогућују објашњење гравитације, затим етар у Максвеловој теорији електромагнетизма, негативни резултат Мајкелсон-Морлијевог експеримента, као и улоге Лоренца и Ајнштајнове теорије релативности. На крају је размотрено шта према савременим теоријама прожима космичко пространство, које, као што је још Аристотел сматрао није потпуна празнина.

In his commentary on Aristotle's On the Soul, Philoponus considers important questions about soul as the cause of life and also about the soul and body relation. In that context he considers the three different kinds of soul: vegetative, irrational and rational, and proposes the arguments about the generation and animation of the embryo. Philoponus discusses the gradual animation of the embryo in connection with his conception of the generative capacity of nature and his view on the correlation of the universal and particular natures. He claims that the natural logoi which are contained in the seed are the formal causes of the generation of the instrumental body and the causes of formation of the vegetative soul's capacities in the embryo. Irrational soul enters into the offspring at birth from an external source, which is the universal nature. The paper analyses Philoponus' arguments about the animation of the embryo in the context of his theory of soul and nature expounded in his commentaries on Aristotle's On the Soul and Physics.

Мисъл, слово, текст, том 10 (16) нова серия, 2023

This paper aims to examine some of Origen’s anthropological and teleological reflections concerning man’s place in the world in the context of Origen’s absentee polemic with the pagan writer Celsus. Origen’s anthropology rejects the notion, which enjoys much support in modern times: that man is equal to the representatives of the animal kingdom; as well as man’s consideration as part of that same kingdom. Man’s intellect and ability to resemble God place him above the animals. The creation of man is not a result of random processes, but a purposeful action of God. Through intelligent reflection on the created world, man can understand that it was created by God and that God is only one. For Origen the deification of matter is an abandonment, a rejection of reason.