Искуство
Искуство као општи концепт садржава знање стечено изложеношћу одређеном феномену.[1] Филозофски правац темељен на искуству назива се емпиризам. Термини у филозофији као што су „емпиријско знање” или „a posteriori знање” се користе за означавање знања базираног на искуству. Особа са знатним искуством у специфичном пољу може да стекне репутацију експерта. Концепт искуства се генерално односи на „знати како” или процедурално знање, пре него на пропозицијско знање: обуку на радном месту пре него књишко учење.
Испитивање искуства има дугу традицију у континенталној филозофији. Искуство игра важну улогу у филозофији Серена Киркегора.[2][3][4] Немачки термин Erfahrung, се обично преводи као „искуство”, мада има мало другачије импликације, конотирајући кохерентност животних искустава.
Поједине религиозне традиције (као што су будизам, Сурат Шабд јога, мистицизам и пентекостализам) и образовне парадигме са на пример кондиционирањем војног регрутног тренинга (такође познатог као „boot camps”), наглашавају искуствену природу људске епистемологије. То стоји у контрасту са алтернативама: традицијама догме, логике или расуђивања. Учесници у активностима као што су туризам, екстремни спортови и рекреациона употреба дроге су исто тако склони наглашавању важности искуства.
Типови искуства
[уреди | уреди извор]Реч „искуство” се може односити, помало двосмислено, како на ментално необрађене непосредно опажене догађаје, тако и на подразумевану мудрост стечену накнадним промишљањем о тим догађајима или њиховој интерпретацији. Део искуствене мудрости се накупљао током времена,[5] мада се искуство исто тако може стећи (и генерално искуство извести) из појединачног специфичног моментарног догађаја. Могу се разликовати различите форме искуства, као што су (на пример): физичко, ментално, емоционо, духовно, посредничко и виртуално искуство.
Физичко искуство
[уреди | уреди извор]Физичко искуство се стиче кад год се један објекат или средина мења.[6] Другим речима, физичко искуство се односи на оно што је приметно. Физичка искуства не морају да обухватају модална својства нити ментална искуства.
Ментално искуство
[уреди | уреди извор]Ментално искуство обухвата аспекат интелекта и свести који се доживљава као комбинација мисли, перцепције, меморије, емоција, воље и маште, укључујући све несвесне когнитивне процесе. Термин се може односити, по импликацији, на мисаони процес. Ментално искуство и његова релација са физичким мозгом формирају једну од области филозофских дебата: поједини теоретичари идентитета оригинално су заступали став да се идентитет мозга и менталних стања одржава само ради неколико сензација. Већина теоретичара, међутим, генерализује ово гледиште тако да обухвата сва ментална искуства.[7]
Математичари могу да буду пример кумулативног менталног искуства у приступима и вештинама са којима они раде. Математички реализам, попут реализма генерално, постулира да математички ентитети постоје независно од људског ума. Стога људи не измишљају математику, него је откривају и доживљавају, а било која друга интелигентна бића у свемиру вероватно би учинила исто. То гледиште сматра да се само једна врста математике може открити; према њему су троуглови, прави углови и криве, на пример, стварни ентитети, а не само креације људског ума. Неки математичари, као што су Пал Ердеш и Курт Гедел, су прихватили математички реализам на начин на који доживљавају природне објекте. Гедел је веровао у објективну математичку реалност која се може перципирати на начин аналоган чулној перцепцији. Одређена начела (на пример: за било која два објекта, постоји колекција објеката која се састоји само од та два објекта) може се директно видети да су истинита, док неке претпоставке, као што је хипотеза континуума, могу да буду неизвесне само на темељу таквих начела. Гедел сугерише да квази-емпиријска методологија као што је искуство може да пружи довољно доказа да би се могла разумно подразумевати таква претпоставка. У погледу искуства, постоје разлике које зависе од тога какву форму егзистенције имају математички ентитети, и како је посматрач упознат с њима.
Емоционо искуство
[уреди | уреди извор]Људи могу да рационализују заљубљивање (и одљубљивање) као „емотивно искуство”. Друштва којима недостају институционално уређени бракови могу се позвати на емоционално искуство појединаца да утиче на одабир партнера.[8] Концепт емоционог искуства се исто тако јавља у контексту емпатије.
Духовно исктуство
[уреди | уреди извор]Њуберг и Њуберг су пружили ново гледиште на духовно искуство.[9]
Религиозно искуство
[уреди | уреди извор]Мистици могу да опишу своје визије као „духовна искуства”. Међутим, психологија и неуропсихологија[10] могу да објасне иста искуства у смислу промењених стања свести, која се могу појавити случајно услед (на пример) врло високе температуре, инфекције као што су менингитис, депривације сна, гладовања, кисеоничне депривације, азотне наркозе (дубинско роњење), психозе, епилепсије темпоралног режња, или трауматичне несрећа. Људи исто тако могу свесно остварити таква искуства путем препознатљивих мистичних пракси као што су чулна депривација или технике контроле ума, хипноза, медитација, молитва, или мистичних дисциплина као што су мантра медитација, јога, суфизам, јога сна, или јога сурат шабд. Неке праксе охрабрују духовно искуство кроз унос психоактивних дрога као што су алкохол и опијати, али чешће помоћу ентеогених биљки и супстанци као што је канабис, Salvia divinorum, псилоцибин из печурки, пејоти, ДXМ, ајаваска, или Datura. Још један начин да се индукује духовно искуство кроз измењено стање свести обухвата психоакустику, бинауралне откуцаје, или стимулацију светлом и звуком.
Друштвено искуство
[уреди | уреди извор]Одрастање и живот у друштвеном окружењу могу да подстакну развиће и опсервацију друштвеног искуства.[11] Друштвено искуство пружа особама вештине и навике неопходне за партиципацију у њиховим друштвеним окружењима, будући да се само друштво формира кроз мноштво заједничких искустава путем формирања норми, обичаја, вредности, традиција, друштвених улога, симбола и језика. Искуство игра важну улогу у искуственим групама.[12]
Виртуално искуство и симулација
[уреди | уреди извор]Кориштење рачунарских симулација може да омогући особи или групи особа да стекну виртуална искуства у виртуалној стварности.[13] Фантазијске игре улога третирају „искуство” (и његово стицање) као важан, мерљив и вредан чинилац. Многе видео игре са играњем улога, на пример, примењују мерне јединице за квантификовање или као помоћ при напредовању играча-лика кроз игру, које се називају искуственим поенима, или XP.
Субјективно искуство
[уреди | уреди извор]Субјективно искуство може да обухвата стање индивидуалне субјективности, опажања на коме особа базира своје сопствено стање реалности; реалности базиране на њеној интеракцији са својим окружењем. Субјективно искуство зависи од индивидуалне способности обраде података, њиховог чувања и интернализације. На пример: људска чула прикупљају податке, који се затим обрађују у складу са биолошким програмирањем (генетиком), неуролошким мрежним односима и другим променљивама као што је релативност етц., сви од којих утичу на индивидуално искуство особе у било којој датој ситуацији на такав начин да то поприма субјективни карактер.
Непосредност искуства
[уреди | уреди извор]Неко ко може да исприча догађај којем су присуствовали или у коме су учествовали има „непосредно искуство”. Искуство из прве руке типа „морао си бити тамо” може се чинити посебно вредним и привилегованим, али често остаје потенцијално подложно грешкама у смислу перцепција и личне интерпретације. Искуство из друге руке може понудити богатије ресурсе: евидентиране и/или сажете полазећи од искуства посматрача из прве руке или из инструмената, и може потенцијално да изражава вишеструке тачке гледишта. Искуство из треће руке, базирано на посредним и потенцијално непоузданим гласинама или слободном препричавању, може (чак полазећи и од поузданих извора) потенцијално да залута опасно близу слепом поштовању ауторитета.
Промене кроз историју
[уреди | уреди извор]Поједини постмодернисти сугеришу да је природа људског искуства (qуите апарт фром тхе детаилс оф тхе еxпериенцед сурроундс) прошла кроз квантитативну промену током транзиције од премодерног кроз модерно до постмодерног.[14]
Алтернативно искуство
[уреди | уреди извор]Имануел Кант је упоређивао искуство са разумом:
- „Ништа, заиста, не може бити штетније или невредније филозофа, него вулгарно позивање на такозвано искуство. Такво искуство уопште не би постојало, да су у одговарајућем тренутку те институције успостављене у складу са идејама.”[15]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Цомпаре вариоус цонтемпорарy дефинитионс гивен ин тхе ОЕД (2нд едитион, 1989)
- ^ Duncan, Elmer (1976). Søren Kierkegaard: Maker of the Modern Theological Mind. Word Books. ISBN 978-0-87680-463-6.
- ^ Garff, Joakim (2005). Søren Kierkegaard: A Biography. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09165-5.
- ^ Ханнаy, Аластаир. Киеркегаард: А Биограпхy, Цамбридге Университy Пресс, Неw едитион. 2003. ISBN 978-0-521-53181-8.
- ^ Levitt, Heidi M. (1999). . „The Development of Wisdom: An Analysis of Tibetan Buddhist Experience”. Journal of Humanistic Psychology. 39 (2): 86—105. doi:10.1177/0022167899392006. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 2010-01-21. „Instead of significant events, however, they spoke of gradual experiences, such as learning through teachings day by day.”
- ^ Popper, Karl R.; Eccles, John C. (1977). The self and its brain. Berlin: Springer International. стр. 425. ISBN 978-3-540-08307-8. „You would agree, I think, that in our experience of the world everything comes to us through the senses [...]”
- ^ Christensen, Scott M.; Turner, Dale R. (1993). Folk psychology and the philosophy of mind. Routledge. стр. xxи. ISBN 978-0-8058-0931-2. Приступљено 1. 12. 2009. „Some identity theorists originally argued that the identity of brain and mental states held only for a few sensations. Most theorists, however, generalized the view to cover all mental experience.”
- ^ Kim, Jungsik; Elaine Hatfield (2004). . „Love types and subjective well-being: a cross-cultural study” (PDF). Social Behavior and Personality. Society for Personality Research. 32 (2): 173—182. doi:10.2224/sbp.2004.32.2.173. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 7. 2011. г. Приступљено 2009-12-01. „Evolutionary theory theorizes that love is just one of the emotional experiences which have been selected during the evolution process since it has helped humans find mates for reproduction [...]”
- ^ Newberg, Andrew B.; Newberg, Stephanie K. (2005), „Тхе Неуропсyцхологy оф Религиоус анд Спиритуал Еxпериенце”, Ур.: Paloutzian, Raymond F.; Park, Crystal L., , Handbook of the psychology of religion and spirituality, New York: Guilford Press, стр. 199—215, ISBN 978-1-57230-922-7
- ^ , Handbook of the psychology of religion and spirituality, New York: Guilford Press, стр. 199—215, ISBN 978-1-57230-922-7
- ^ Blumin, Stuart M. (1989). The emergence of the middle class: social experience in the American city, 1760-1900. Interdisciplinary perspectives on modern history. Cambridge University Press. стр. 434. ISBN 978-0-521-37612-9. Приступљено 2. 12. 2009.
- ^ Brown, Nina W. (2003) [1998]. Psychoeducational groups: process and practice (2 изд.). Routledge. стр. 103. ISBN 978-0-415-94602-5. Приступљено 6. 3. 2010. „Experiential group activities can be effective parts of psychoeducational groups.”
- ^ Popper, Karl R.; Eccles, John C. (1977). The self and its brain. Berlin: Springer International. стр. 401. ISBN 978-3-540-08307-8. „With the advent of computers, simulations can be done to provide for virtual reality [...]”
- ^ Nowotny, Helga; Plaice, Neville (1996). Time: The Modern and Postmodern Experience. Wiley-Blackwell. стр. 192. ISBN 978-0-7456-1837-1. Приступљено 21. 1. 2010.
- ^ Kant, Immanuel (1781). „Боок 1, Сецтион 1”. The Critique of Pure Reason.
