Papers by Jovana Milovanović
Art and the State in Modern Central Europe (18th – 21st Century), 2024
After WWI, a new state, the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, was formed in the territories ... more After WWI, a new state, the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, was formed in the territories inhabited by South Slavs. The changing political landscape in the former Austro-Hungarian territories required a strong representative monumental culture, supposed to embody the new regime and reinforce the new Karađorđević dynasty in the minds of citizens. This was especially the case in all newly acquired territories, including the City of Dubrovnik. The citizens of Dubrovnik commissioned Meštrović to make a “monument to liberation”, so he carved a representative square-shaped relief of considerable size depicting King Peter I Karađorđević. The monument to deceased ruler was ceremoniously unveiled on December 1, 1924, at the western entrance to the City of Dubrovnik. He was portrayed following the Roman imperial tradition of royal triumph, according to the formal Adventus Augusti model. This monument was on the city walls until the outbreak of World War II, when NDH units and Italian troops occupied Dubrovnik and dismantled the relief in an act recognized as damnatio me- moriae. However, analysis of preserved materials allows its contextualization within the monumental art of interwar Yugoslavia, the City of Dubrovnik, and the formal and ideological contributions of Ivan Meštrović.
Зборник Матице српске за ликовне уметности, 2024
На великој националној изложби којом је Краљевина Угарска прослављала хиљадугодишњицу свог постој... more На великој националној изложби којом је Краљевина Угарска прослављала хиљадугодишњицу свог постојања нашли су се и павиљони Босне и Херцеговине, организовани тако да репрезентују босанскохерцеговачку средину са аспекта уметничке продукције, културно-образовних достигнућа и привредних делатности. Они су указивали на јединствени статус ових територија унутар Двојне монархије. Aрхитектуру и ентеријер изложбених простора, експонате и перформативне наступе (живе слике) босанскохерцеговачких павиљона на Миленијумској изложи у Будимпешти прожела је поетика оријентализма која је доминирала империјалном маштом ондашње Европе. Павиљони Босне и Херцеговине стога ће бити тумачени у контексту идејне и идеолошке концепције ове изложбе која је требало да оствари двојаку функцију: с једне стране да у центру предочи Краљевину Угарску као империјалну силу која учествује у цивилизаторској мисији просвећења народа Босне и Херцеговине, док је с друге стране требало да утиче на артикулацију бошњачког идентитета на периферији. Велики број вербалних и визуелних извора о споменутим павиљонима са Миленијумске изложбе, доступних у штампи која је излазила у Будимпешти и Сарајеву, омогућио је њихово позиционирање у односу на империјалистичке начине представљања карактеристичне за светске сајмове у европским центрима крајем XIX века, док је с друге стране осветљена рецепција у локалној средини коју су наметали представници власти. /
The intricacies of identity policies within the late 19th-century Kingdom of Hungary became apparent at the Millennium Exhibition in Budapest, notably through the visual representation and conceptualization of the Bosnian pavilions. These pavilions, dedicated to showcasing Bosnia and Herzegovina, were curated to exhibit achievements in art (architecture, painting, crafts, and design), culture, education, and economics. Embedded within these spaces were living pictures and exhibits saturated with the poetics of Orientalism, mirroring the prevailing imperial imagination of Europe during that era. The Bosnian pavilions, strategically positioned within the Dual Monarchy, served a dual role. On the one hand, they aimed to portray the Kingdom of Hungary as an imperial force engaged in a civilizing mission to enlighten the people of Bosnia and Herzegovina. On the other hand, they sought to shape and influence the emergence of a Bosniak identity in the periphery.
This paper delves into verbal and visual sources gleaned from press publications in Budapest and Sarajevo, contextualizing these pavilions within the imperialistic modes of presentation characteristic of the 19th-century world fairs in European centres. Beyond the official narrative of liberating Bosnia and Herzegovina from Ottoman rule, there were the pragmatic interests of the Dual Monarchy, fueled by political-strategic, economic, and territorial expansion motives. The Austro--Hungarian occupation commenced in 1878 with the aim to quell pan-Slavism, secure access to resources, and extend market influence. Under the leadership of Benjamin Kállay, the civilizing mission in Bosnia and Herzegovina encompassed modernization and the preservation of local heritage, adhering to the occupier’s standards. The orientalist discourse and poetics embedded in the Bosnian pavilions were the instruments for fostering imperialistic perspectives on the Bosnian Orient.
Bearing witness to essentialist dichotomies between the so-called East and West, as articulated in contemporaneous literary sources, the representational patterns visible at the Millennial Exhibition in Budapest reflected and reinforced these prevailing notions. This paper endeavours to provide a comprehensive understanding of the socio-political and cultural complexities that defined this transformative period in the Austro-Hungarian Empire, particularly through the lens of representation and discourses concerning Bosnia and Herzegovina.
Nasleđe XXIII, 2023
Uklanjanje beogradskog spomenika vođi Karađorđu i somborskog spomenika generalu Švajdlu iz javnog... more Uklanjanje beogradskog spomenika vođi Karađorđu i somborskog spomenika generalu Švajdlu iz javnog prostora, a potom i fizička dematerijalizacija skulptorskih rešenja, odnosno prenamena somborskog postamenta, ukazuje na višemilenijumsku civilizacijsku praksu poznatu kao damnatio memoriae (zabrana sećanja), koja je poslužila kao osnova za sagledavanje mađarsko-srpskih odnosa u periodu Velikog rata i neposredno nakon njega. U osvit 20. veka, u sedištu Bačko-bodroške županije u Somboru, započinje uobličavanje kulta nacionalnog heroja Jozefa Švajdla, jednog od trinaestorice aradskih mučenika, čija je stradanje s vremenom stasalo kao važan topos u mađarskoj nacionalnoj ideologiji. General Švajdl rođen je u Somboru krajem 18. veka, što je bio glavni preduslov da mu se podigne spomenik 1905. godine ispred zdanja Županije. Posao je poveren mađarskom vajaru Lajošu Đerđu Matraiju. Podizanju Švajdlovog spomenika prethodio je proces, kroz nekoliko etapa, kreiranja mita o heroju mučeniku, koji je položio krv za život mađarske nacije. Prvi korak je bilo prikupljanje ličnih generalovih predmeta, posmatranih kao relikvije, a drugi je bilo postavljanje spomen-ploče na mesto gde se nekad nalazila generalova kuća - sve u funkciji kreiranja pamćenja nacionalnog velikana u okviru zajednice iz koje je potekao. Istih godina raspisuje se konkurs za podizanje spomenika vođi Prvog srpskog ustanka na Kalemegdanu, koji će najzad realizovati Paško Vučetić. Nakon mnogo peripetija, skulpturalna grupa oblikovana oko Karađorđa postavljenog na vrhu biće inaugurisana u okviru svečanosti povratka srpske vojske iz balkanskih ratova 1913. godine. Oba artefakta bila su kratkog veka. Karađorđev spomenik su, po svoj prilici, srušili austrougarski vojnici u prvim mesecima okupacije Beograda, na jesen 1915. godine, dok je Švajdlov spomenik uklonjen iz gradskog prostora Sombora 1920, a nepovratno uništen posle 1925. godine. Konačni slom Austrougarske monarhije u jesen 1918. godine zaustavio je ostvarivanje koncepta mađarske političke nacije i otvorio put suparničkoj ideološkoj praksi, uspostavljanja novih, jugoslovenskih simbola na teritoriji južne Ugarske.
Nasledje
The removal of monuments from the public space - commemorating vožd Karađorđe Petrović and Genera... more The removal of monuments from the public space - commemorating vožd Karađorđe Petrović and General József Schweidel in Belgrade and Sombor respectively - followed by the subsequent physical dematerialization of the sculptural solutions, for example the repurposing of the Sombor plinth, points to a civilizational practice known as damnatio memoriae (condemnation of memory) that has existed for millennia. The manifestation of this practice can serve as a basis for analysing Hungarian-Serbian relations in the period of the Great War and its immediate wake. At the dawn of the 20th century, a cult of memory came to be formed around the national hero József Schweidel, one of the Thirteen Martyrs of Arad, the story of whose suffering grew over time to become an important topos in Hungarian national ideology. General Schweidel was born in Sombor at the end of the 18th century, and it was for this reason that, in 1905, a monument was erected to commemorate him in front of Sombor's County...
Zbornik Narodnog muzeja Srbije/Recueil du Musée national de Serbie, 2023
Specifične društveno-političke okolnosti u ugarskom delu Austrougarske monarhije u osvit 20. veka... more Specifične društveno-političke okolnosti u ugarskom delu Austrougarske monarhije u osvit 20. veka uticale su na uobličavanje likovne kulture koja je funkcionisala u sakralnoj, ali i javno-obrazovnoj sferi. Slika Patrona Hungariae (Zaštitnica Mađarske), mađarskog slikara Janoša Bema, nastala je 1902. godine kao oltarska slika za kapelu novoizgrađenog objekta Gimnazije u Subotici, a danas je deo fundusa Gradskog muzeja, takođe, u Subotici. Na ovom platnu velikih dimenzija predstavljena je Bogorodica sa malim Hristom u naručju, ovenčana regalijama Kraljevine Ugarske, među kojima se izdvaja mađarska Cveta kruna, koja predstavlja nukleus doktrine o mađarskoj državnosti. Važnu ulogu u uobličavanju mađarskog nacionalnog identiteta u 19. veku imao je mit po kojem je prvi ugarski kralj Sveti Stefan predao oznake kraljevskog dostojanstva Bogorodici, učinivši je svojom naslednicom, ali i vekovnom zaštitnicom mađarskog trona. Ovaj ritualni čin je u potonjoj istoriji poiman kao ključni trenutak u hrišćanskoj prošlosti mađarske nacije, na osnovu čega su Zemlje krune sv. Stefana sagledavane kao Regnum Marianum (Marijino kraljevstvo), a mađarski narod kao bogoizabran. U godinama kada nastaje slika Patrona Hungariae (1902) koncept Regnum Marianum poslužio je za isticanje posebnosti mađarske nacije, ali i za legitimizaciju sve intenzivnije mađarizacije, sprovedene putem školstva u multietničkoj sredini, kakva je bila Subotica početkom 20. stoleća. Analiza dela Patrona Hungariae omogućiće razumevanje istorijskih prilika i asimilacionih tendencija u južnoj Ugarskoj, kao i rasvetljavanje uloge slikovnih agensa u ostvarivanju nacionalnih ciljeva u sakralno-obrazovnoj sferi.
ENG:
The painting Patrona Hungariae (The Protectress of Hungary), created by the Hungari- an painter János Böhm, was painted in the year 1902 as an altar painting for the chapel of the newly built Grammar School in Subotica (Szabadka), whereas today it is a part of the collec- tion of the City Museum in Subotica. Painted on a very large canvas, it depicts the Mother of God holding little Christ in her hands, adorned by the regalia of the Kingdom of Hunga- ry, among which the Hungarian Sacred Crown stands out, representing the nucleus of the Hungarian statehood doctrine. The visualisation of the concept of The Protectress of Hun- gary was based on the established iconographic patterns that were dominant in the Catholic world, incorporation the national symbols of the highest order – the Crown of St Stephen, a sceptre and a globus cruciger (cross-bearing orb). In a markedly pluralist society, which is what Hungarian society was as the 19th century became the 20th, there occurred an in- tensification of assimilation tendencies, advocated by the Hungarian cultural and political elite, a trend which did not bypass Subotica, at the time the third most populous city in the Hungarian part of the Monarchy; half the inhabitants of Subotica were not of Hungarian na- tionality. The national elite saw the educational system as one of the most efficient tools for the creation of loyal Hungarians; to this end, it also advocated the introduction of the Ro- man Catholic dogma in the public sphere, which was supposed to contribute to the exclu- sive status of the Hungarian nation. It was from this perspective that the issue of decorating the altar space of the ceremonial hall of the Subotica Grammar School was viewed, and the nucleus of this area was Böhm’s Patrona Hungariae. The importance of the visual, as well as the ideological shaping of the representative area of the ceremonial hall is testified to by the fact that the altar painting was commissioned no fewer than three times, on account of the unfulfilled aesthetic criteria set by the members of the Grammar School Building Board and the local parish priest. The decorative altar plastic, shaped in a neo-Baroque manner, evoked fertility and abundance, and together with the sculptures of Szent Imre and Szent Alajos, it visualised the main theme of the altarpiece, upon which the idea of the God-given nature of the Hungarian nation and its mythological-sacral roots was based. The aspiration to objecti- fy an abstract notion which could not be experienced led to the creation of a painterly agent the aim of which was to play the role of a sublimated system of ideas and beliefs pertaining to the exclusivity of the Hungarian nation, of which even the Mother of God was a part in a certain way, consequently conferring legitimacy onto their political use of power.
Kreativnost u vremenima kriza: umetnost srednjeg veka i modernog doba na centralnom Balkanu, 2021
Među brojnim srpskim slikarima koji su se našli na bojištima u Prvom svetskom ratu, kao vojnici i... more Među brojnim srpskim slikarima koji su se našli na bojištima u Prvom svetskom ratu, kao vojnici ili u funkciji ratnih slikara, našao se i Miloš Golubović koji se sa srpskom vojskom uputio u povlačenje preko planina Albanije i Crne Gore, u zimu 1915-1916. godine. Iskustvo napuštanja otadžbine i mukotrpnog odstupanja ka obalama Jadranskog mora, u kolektivnoj svesti je ostalo upamćeno kao albanska golgota, što će odjeknuti u brojnim delima vizuelnih umetnosti, ali i književnosti. Tokom čitavog povlačenja Golubović je vizuelnim jezikom neposredno beležio ratne užase, pretežno u manje zahtevnom mediju crteža. Nakon povratka u domovinu, Golubović nije prestao da obrađuje iskustvo albanske golgote, te u prvim posleratnim godinama nastaje par slika, u zahtevnijim medijima, koje odlikuje nacionalni patos i mogu se smatrati doprinosom mitološkom narativu o stradalničkoj epopeji srpskog naroda, koja će biti karakteristična za različite sfere umetničkog izražavanja.
Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti 49, 2021
Portreti vladarskih parova Austrougarske monarhije i Kraljevine SHS koji su bili smešteni u sveča... more Portreti vladarskih parova Austrougarske monarhije i Kraljevine SHS koji su bili smešteni u svečanu salu novosadske Gradske kuće doživeli su istu sudbinu – sa nestankom države na čijem čelu su se nalazili, nestale su i njihove slike iz reprezentativnog javnog prostora. Propast Dvojne monarhije i postanak Kraljevine SHS uslovili su smeštanje dvojnog vladarskog portreta u isti prostor, čak i iste ramove, što je trebalo da otelotvori nova ideološka stremljenja, i da mladu jugoslovensku državu učini prisutnom u simboličkoj politici na novoosvojenoj teritoriji. Uklanjanje, a zatim postavljanje novih vladarskih likova u prostor javne reprezentacije svedoči o estetsko-simboličkoj dimenziji politike, čiji će slikovno-strateški mehanizmi biti ispitani na primeru jedne prostorije, jednog grada, gotovo
istovetne zajednice konzumenata, ali u dve države, sa dva različita vladarska para u njihovom središtu.
Srpske studije , 2018
Апстракт: Сложени односи између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије... more Апстракт: Сложени односи између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије и Републике Француске, у периоду између два светска рата, одразили су се на уобличавање визуелне, ритуалне, али и споменичке културе у францској престоници. Након откривања Споменика захвалности Француској на Београдској тврђави 1930. године, дошло је до подизања Споменика краљевима Петру I и Александру Карађорђевићу у Паризу, 1936. године. Освртом на уобличавање слике о Карађорђевићима у француској јавности биће реконструисан процес изградње визуелног идентитета ова два владара-креирање двојног владарског култа, који је најзад заокружен у споменику на Тргу краља Александра од Југославије, на ободу Булоњске шуме. Идеја о подизању споменика краљу Петру I у Паризу јавила се уочи посете краља Александра Француској 1934. године. Убиство југословенског краља на француској територији условило је различите нивое креирања сећања, као и да централна позиција на споменику ипак буде додељена њему, у односу на шесточлану скулпторалну групу која га окружује. Освртом на процесе које су претходили, иницијативу, естетско обликовање и свечаност откривања споменика биће анализирана тенденција за оваплоћењем сећања на Карађорђевиће и мит о српско-, односно југословенско-француском пријатељству у Паризу. Уз то, биће обраћена пажња и на уобличавање и употребу визуелне културе зарад актуелних политичких циљева у Европи у предвечерје Другог светског рата.
* Овај рад је настао захваљујући Фондацији "Катарина Амброзић", чија средства су омогућила боравак аутора и истаживање у Паризу.
Zbornik Narodnog muzeja XXIV/2, 2020
U prvoj i drugoj deceniji 20. veka hrvatski umetnici okupljeni
oko društva „Medulić“ kreirali su ... more U prvoj i drugoj deceniji 20. veka hrvatski umetnici okupljeni
oko društva „Medulić“ kreirali su veliki broj umetničkih dela inspirisanih narodnom poezijom. Skulptorski opus Ivana Meštrovića, koji je
počivao na kosovskom mitu i pesmama o junaku Marku Kraljeviću, izlagan
na domaćim i inostranim izložbama u turbulentnim vremenima s početka 20. veka, višestruko je tumačen u dosadašnjim naučnim publikacijama,
dok su njegovi slikarski pandani još uvek ostali nedovoljno istraženi.
Mirko Rački, hrvatski slikar inicijalno simbolističke provinijencije,
a potom inspirisan idejom o kulturnom jedinstvu Južnih Slovena, stvarao
je paralelno sa Meštrovićem dela sa prikazima junaka i događaja iz epske
poezije. Nažalost, većina tih dela je danas izgubljena, što je razlog više da
se obrati pažnja na dva monumentalna platna koja se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu. Slike Kosovka devojka i Jug Bogdan i devet Jugovića prikazuju scene po završetku Kosovskog boja koje su vremenom prerasle u istinske topose kolektivnog identiteta srpskog naroda, a početkom 20. veka služile su kao umetnička inspiracija, ali i kao podstrek na oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda. U radu će biti reči o idejnoj zaleđini, političkim uplivima, ali i o umetničkom rešenju slika Mirka Račkog koje se čuvaju u Narodnom muzeju, uz osvrt i na druga dela inspirisana Kosovskim ciklusom. Specifičan umetnički izraz Račkog, u dosadašnjoj literaturi okarakterisan kao monumentalizam, ukršten je sa istorijsko-mitološkim narativom, pretočenim u arhetipske scene koje predstavljaju svojevrsno otelotvorenje nacionalnog umetničkog izraza i jugoslovenske ideje u periodu pre ujedinjenja u zajedničku državu – Kraljevinu SHS.
Саопштења , 2018
Апстракт: Миленијумском прославом 1896. године читава Угарска је обележавала хиљадугодишњицу досе... more Апстракт: Миленијумском прославом 1896. године читава Угарска је обележавала хиљадугодишњицу досељавања Мађара на просто-ре Панонске низије. Тим поводом је организована велика национална изложба у Будимпешти, у оквиру које су изложена многобројна дела ликовне уметности. Жупаније и градови из свих делова Краљевине Угарске су слали сликарске композиције, којима су се репрезентовали у престоници, а међу њима се нашла и слободна краљевска варош Вр-шац. Дело Вршачки триптихон је по наруџбини Муниципије извео Паја Јовановић, који je и сам потекао из овог јужнобанатског града. Тро-делни приказ образују најзаступљеније делатности Вршца и околине: у средини је берба грожђа, са леве стране је трговина, а са десне же-тва. Насликане личности, које обављају ове послове, лишене су етнич-ких особености, одевене су у типичну банатску ношњу, коју су носили сви житељи села, осим једног учесника у трговниској размени, који носи грађанско одело. Идеализовани приказ суживота народа у јужној Угарској јесте уметничка конструкција, не само у естетском већ и у значењском погледу. Вешто избегавши креирање историјске слике која нема упориште у националној прошлости Мађара, вршачке власти су се одлучиле за политички неутралну, али ипак идеолошки одређену сли-ку, ако се у обзир узме контекст настанка и излагања дела.
Апстракт: Државно-политичка и интелектуална мисао у Европи XIX века у великој мери била је посвећ... more Апстракт: Државно-политичка и интелектуална мисао у Европи XIX века у великој мери била је посвећена различитим аспектима концепта нације. Визуелна култура имала је истакнуту улогу у уобличавању националног идентитета, а јавни споменици су по-стали доминантни медиј кроз који је пројектована идеја о нацији. Тежња за самосталношћу Краљевине Угарске у оквиру Хабзбуршке, а затим и Аустроугарске монархије манифестована је на различи-те начине током читавог XIX века, а њени уобличаваоци су били припадници мађарског националног ентитета. Идеја о древности и посебности мађарског национа своју кулминацију је доживела 1896. године организовањем Миленијумске прославе, којом је тре-бало обележити хиљадугодишњицу досељавања Мађара на про-стор Панонске низије, односно Карпатског басена. Желећи да маркирају територијално досезање Краљевине Угарске, упркос надструктури Двојне монархије, идејни творци прославе Миленијумa одлучили су да подигну четири споменика на четири стране света. Најјужнија тачка Угарске обележена је на стра-тешки истакнутој позицији – брду Гардош, у пограничном Земуну, где је изграђена Миленијумска кула, дело архитекте Ђуле Берцика. Поменути спомен-објекат изведен је у оквиру остатака средњо-вековног града, за који се веровало да је у њему преминуо Јанош Хуњади, угарски војсковођа из XV века, ког су Мађари славили као националног хероја. Слојевито идентитетско одношење према топосу брда Гардош додатно је усложнило разматрање визуел-ног уобличавања Миленијумске куле. Историјски извори пружили су увид у основне намере идејног творца свих споменика подигну-тих поводом обележавања хиљадугодишњице. Компаративна анализа формалног устројства споменика, његовог просторног позиционирања и идеолошко-идентитетске залеђине омогућила је тумачење објекта са различитих аспеката. Контекст градње Миленијумске куле, којом је еманирана мађарска национална идеја, наметнуо је уодношавање питања смештања јавног споменика у урбано ткиво пограничног града, његове морфологије и оства-рења намера идеатора кроз рецепцију споменика у јавности.
Карађорђев дом у Рачи: између локалног и југословенског идентитета Апстракт: Стилска дивергентнос... more Карађорђев дом у Рачи: између локалног и југословенског идентитета Апстракт: Стилска дивергентност архитектонских објеката у међуратној Краљевини Југославији свој одраз је нашла и у шумадијској вароши Рача. Карађорђев дом у Рачи, подизан у периоду између 1921. и 1933. године, у тренутку окончања из-градње представљао је једну од најмонументалнијих грађевина у Шумадији. Питање ауторства је решено помоћу архивске грађе и периодике, будући да није сачуван грађевински план, те се при-писује двојици архитеката – Влади Симићу и Драгиши Брашовану. Датом грађевином до сада се бавила једино публицистичка историографија, стога ће у овом раду бити изнет нови предлог тумачења и анализе Карађорђевог дома из два дискурса, које су наметнули намена и архитектонско решење објекта. Потреба за подизањем спомен-здања посвећеног Карађорђу у вароши Рача условила је разматрање архитектуре као носиоца меморијског топоса, путeм ког је конструисан локални идентитет. Идејна основа идентитетске констуркције ослања се на чињеницу да је Карађорђе рођен у селу Вишевац, које се налази у непосредној околини Раче. Историјски извори су омогућили увид у процес морфолошког уобличавања фасадне шкољке Карађорђевог дома, из чега је проистекла хипотеза о " југославизацији " крајњег архитектонског решења, стилски детерминисаног историзмом. Осим историјске грађе и коначне изведбе, изнета размишљања је подржала и свеукупна клима међуратне Краљевине Југославије, у којој је идеологија југословенства своју манифестацију нере-тко налазила у грађевинама финансираним од стране државног апарата, што је случај и са Карађорђевим домом. Свечаност организована поводом отварања и освећења овог спомен-здања у додатној мери проблематизује архитектонско тумачење, пру-жајући увид у актуелне политичке ставове кроз призму Карађорђеве личности, али и коришћење визуелних стратегија у сврху њиховог исказивања и обликовања.
Book Reviews by Jovana Milovanović
Peristil, 2023
Knjiga Arhitektura i vizuelne umetnosti u jugoslovenskom kontekstu: 1918 – 1941. objedinila je ra... more Knjiga Arhitektura i vizuelne umetnosti u jugoslovenskom kontekstu: 1918 – 1941. objedinila je radove autora iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, što joj daje međunarodni karakter i značaj. Povijesna distanca od gotovo tri desetljeća nakon nestanka jugoslavenske države s međunarodne scene omogućila je da se iskustvo suživota i stvaralaštva u prvoj Jugoslaviji sagleda u svojoj ukupnosti, te da u okviru jedne publikacije objedine partikularne umjetničko-arhitektonske prakse.
Uploads
Papers by Jovana Milovanović
The intricacies of identity policies within the late 19th-century Kingdom of Hungary became apparent at the Millennium Exhibition in Budapest, notably through the visual representation and conceptualization of the Bosnian pavilions. These pavilions, dedicated to showcasing Bosnia and Herzegovina, were curated to exhibit achievements in art (architecture, painting, crafts, and design), culture, education, and economics. Embedded within these spaces were living pictures and exhibits saturated with the poetics of Orientalism, mirroring the prevailing imperial imagination of Europe during that era. The Bosnian pavilions, strategically positioned within the Dual Monarchy, served a dual role. On the one hand, they aimed to portray the Kingdom of Hungary as an imperial force engaged in a civilizing mission to enlighten the people of Bosnia and Herzegovina. On the other hand, they sought to shape and influence the emergence of a Bosniak identity in the periphery.
This paper delves into verbal and visual sources gleaned from press publications in Budapest and Sarajevo, contextualizing these pavilions within the imperialistic modes of presentation characteristic of the 19th-century world fairs in European centres. Beyond the official narrative of liberating Bosnia and Herzegovina from Ottoman rule, there were the pragmatic interests of the Dual Monarchy, fueled by political-strategic, economic, and territorial expansion motives. The Austro--Hungarian occupation commenced in 1878 with the aim to quell pan-Slavism, secure access to resources, and extend market influence. Under the leadership of Benjamin Kállay, the civilizing mission in Bosnia and Herzegovina encompassed modernization and the preservation of local heritage, adhering to the occupier’s standards. The orientalist discourse and poetics embedded in the Bosnian pavilions were the instruments for fostering imperialistic perspectives on the Bosnian Orient.
Bearing witness to essentialist dichotomies between the so-called East and West, as articulated in contemporaneous literary sources, the representational patterns visible at the Millennial Exhibition in Budapest reflected and reinforced these prevailing notions. This paper endeavours to provide a comprehensive understanding of the socio-political and cultural complexities that defined this transformative period in the Austro-Hungarian Empire, particularly through the lens of representation and discourses concerning Bosnia and Herzegovina.
ENG:
The painting Patrona Hungariae (The Protectress of Hungary), created by the Hungari- an painter János Böhm, was painted in the year 1902 as an altar painting for the chapel of the newly built Grammar School in Subotica (Szabadka), whereas today it is a part of the collec- tion of the City Museum in Subotica. Painted on a very large canvas, it depicts the Mother of God holding little Christ in her hands, adorned by the regalia of the Kingdom of Hunga- ry, among which the Hungarian Sacred Crown stands out, representing the nucleus of the Hungarian statehood doctrine. The visualisation of the concept of The Protectress of Hun- gary was based on the established iconographic patterns that were dominant in the Catholic world, incorporation the national symbols of the highest order – the Crown of St Stephen, a sceptre and a globus cruciger (cross-bearing orb). In a markedly pluralist society, which is what Hungarian society was as the 19th century became the 20th, there occurred an in- tensification of assimilation tendencies, advocated by the Hungarian cultural and political elite, a trend which did not bypass Subotica, at the time the third most populous city in the Hungarian part of the Monarchy; half the inhabitants of Subotica were not of Hungarian na- tionality. The national elite saw the educational system as one of the most efficient tools for the creation of loyal Hungarians; to this end, it also advocated the introduction of the Ro- man Catholic dogma in the public sphere, which was supposed to contribute to the exclu- sive status of the Hungarian nation. It was from this perspective that the issue of decorating the altar space of the ceremonial hall of the Subotica Grammar School was viewed, and the nucleus of this area was Böhm’s Patrona Hungariae. The importance of the visual, as well as the ideological shaping of the representative area of the ceremonial hall is testified to by the fact that the altar painting was commissioned no fewer than three times, on account of the unfulfilled aesthetic criteria set by the members of the Grammar School Building Board and the local parish priest. The decorative altar plastic, shaped in a neo-Baroque manner, evoked fertility and abundance, and together with the sculptures of Szent Imre and Szent Alajos, it visualised the main theme of the altarpiece, upon which the idea of the God-given nature of the Hungarian nation and its mythological-sacral roots was based. The aspiration to objecti- fy an abstract notion which could not be experienced led to the creation of a painterly agent the aim of which was to play the role of a sublimated system of ideas and beliefs pertaining to the exclusivity of the Hungarian nation, of which even the Mother of God was a part in a certain way, consequently conferring legitimacy onto their political use of power.
istovetne zajednice konzumenata, ali u dve države, sa dva različita vladarska para u njihovom središtu.
* Овај рад је настао захваљујући Фондацији "Катарина Амброзић", чија средства су омогућила боравак аутора и истаживање у Паризу.
oko društva „Medulić“ kreirali su veliki broj umetničkih dela inspirisanih narodnom poezijom. Skulptorski opus Ivana Meštrovića, koji je
počivao na kosovskom mitu i pesmama o junaku Marku Kraljeviću, izlagan
na domaćim i inostranim izložbama u turbulentnim vremenima s početka 20. veka, višestruko je tumačen u dosadašnjim naučnim publikacijama,
dok su njegovi slikarski pandani još uvek ostali nedovoljno istraženi.
Mirko Rački, hrvatski slikar inicijalno simbolističke provinijencije,
a potom inspirisan idejom o kulturnom jedinstvu Južnih Slovena, stvarao
je paralelno sa Meštrovićem dela sa prikazima junaka i događaja iz epske
poezije. Nažalost, većina tih dela je danas izgubljena, što je razlog više da
se obrati pažnja na dva monumentalna platna koja se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu. Slike Kosovka devojka i Jug Bogdan i devet Jugovića prikazuju scene po završetku Kosovskog boja koje su vremenom prerasle u istinske topose kolektivnog identiteta srpskog naroda, a početkom 20. veka služile su kao umetnička inspiracija, ali i kao podstrek na oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda. U radu će biti reči o idejnoj zaleđini, političkim uplivima, ali i o umetničkom rešenju slika Mirka Račkog koje se čuvaju u Narodnom muzeju, uz osvrt i na druga dela inspirisana Kosovskim ciklusom. Specifičan umetnički izraz Račkog, u dosadašnjoj literaturi okarakterisan kao monumentalizam, ukršten je sa istorijsko-mitološkim narativom, pretočenim u arhetipske scene koje predstavljaju svojevrsno otelotvorenje nacionalnog umetničkog izraza i jugoslovenske ideje u periodu pre ujedinjenja u zajedničku državu – Kraljevinu SHS.
Book Reviews by Jovana Milovanović
The intricacies of identity policies within the late 19th-century Kingdom of Hungary became apparent at the Millennium Exhibition in Budapest, notably through the visual representation and conceptualization of the Bosnian pavilions. These pavilions, dedicated to showcasing Bosnia and Herzegovina, were curated to exhibit achievements in art (architecture, painting, crafts, and design), culture, education, and economics. Embedded within these spaces were living pictures and exhibits saturated with the poetics of Orientalism, mirroring the prevailing imperial imagination of Europe during that era. The Bosnian pavilions, strategically positioned within the Dual Monarchy, served a dual role. On the one hand, they aimed to portray the Kingdom of Hungary as an imperial force engaged in a civilizing mission to enlighten the people of Bosnia and Herzegovina. On the other hand, they sought to shape and influence the emergence of a Bosniak identity in the periphery.
This paper delves into verbal and visual sources gleaned from press publications in Budapest and Sarajevo, contextualizing these pavilions within the imperialistic modes of presentation characteristic of the 19th-century world fairs in European centres. Beyond the official narrative of liberating Bosnia and Herzegovina from Ottoman rule, there were the pragmatic interests of the Dual Monarchy, fueled by political-strategic, economic, and territorial expansion motives. The Austro--Hungarian occupation commenced in 1878 with the aim to quell pan-Slavism, secure access to resources, and extend market influence. Under the leadership of Benjamin Kállay, the civilizing mission in Bosnia and Herzegovina encompassed modernization and the preservation of local heritage, adhering to the occupier’s standards. The orientalist discourse and poetics embedded in the Bosnian pavilions were the instruments for fostering imperialistic perspectives on the Bosnian Orient.
Bearing witness to essentialist dichotomies between the so-called East and West, as articulated in contemporaneous literary sources, the representational patterns visible at the Millennial Exhibition in Budapest reflected and reinforced these prevailing notions. This paper endeavours to provide a comprehensive understanding of the socio-political and cultural complexities that defined this transformative period in the Austro-Hungarian Empire, particularly through the lens of representation and discourses concerning Bosnia and Herzegovina.
ENG:
The painting Patrona Hungariae (The Protectress of Hungary), created by the Hungari- an painter János Böhm, was painted in the year 1902 as an altar painting for the chapel of the newly built Grammar School in Subotica (Szabadka), whereas today it is a part of the collec- tion of the City Museum in Subotica. Painted on a very large canvas, it depicts the Mother of God holding little Christ in her hands, adorned by the regalia of the Kingdom of Hunga- ry, among which the Hungarian Sacred Crown stands out, representing the nucleus of the Hungarian statehood doctrine. The visualisation of the concept of The Protectress of Hun- gary was based on the established iconographic patterns that were dominant in the Catholic world, incorporation the national symbols of the highest order – the Crown of St Stephen, a sceptre and a globus cruciger (cross-bearing orb). In a markedly pluralist society, which is what Hungarian society was as the 19th century became the 20th, there occurred an in- tensification of assimilation tendencies, advocated by the Hungarian cultural and political elite, a trend which did not bypass Subotica, at the time the third most populous city in the Hungarian part of the Monarchy; half the inhabitants of Subotica were not of Hungarian na- tionality. The national elite saw the educational system as one of the most efficient tools for the creation of loyal Hungarians; to this end, it also advocated the introduction of the Ro- man Catholic dogma in the public sphere, which was supposed to contribute to the exclu- sive status of the Hungarian nation. It was from this perspective that the issue of decorating the altar space of the ceremonial hall of the Subotica Grammar School was viewed, and the nucleus of this area was Böhm’s Patrona Hungariae. The importance of the visual, as well as the ideological shaping of the representative area of the ceremonial hall is testified to by the fact that the altar painting was commissioned no fewer than three times, on account of the unfulfilled aesthetic criteria set by the members of the Grammar School Building Board and the local parish priest. The decorative altar plastic, shaped in a neo-Baroque manner, evoked fertility and abundance, and together with the sculptures of Szent Imre and Szent Alajos, it visualised the main theme of the altarpiece, upon which the idea of the God-given nature of the Hungarian nation and its mythological-sacral roots was based. The aspiration to objecti- fy an abstract notion which could not be experienced led to the creation of a painterly agent the aim of which was to play the role of a sublimated system of ideas and beliefs pertaining to the exclusivity of the Hungarian nation, of which even the Mother of God was a part in a certain way, consequently conferring legitimacy onto their political use of power.
istovetne zajednice konzumenata, ali u dve države, sa dva različita vladarska para u njihovom središtu.
* Овај рад је настао захваљујући Фондацији "Катарина Амброзић", чија средства су омогућила боравак аутора и истаживање у Паризу.
oko društva „Medulić“ kreirali su veliki broj umetničkih dela inspirisanih narodnom poezijom. Skulptorski opus Ivana Meštrovića, koji je
počivao na kosovskom mitu i pesmama o junaku Marku Kraljeviću, izlagan
na domaćim i inostranim izložbama u turbulentnim vremenima s početka 20. veka, višestruko je tumačen u dosadašnjim naučnim publikacijama,
dok su njegovi slikarski pandani još uvek ostali nedovoljno istraženi.
Mirko Rački, hrvatski slikar inicijalno simbolističke provinijencije,
a potom inspirisan idejom o kulturnom jedinstvu Južnih Slovena, stvarao
je paralelno sa Meštrovićem dela sa prikazima junaka i događaja iz epske
poezije. Nažalost, većina tih dela je danas izgubljena, što je razlog više da
se obrati pažnja na dva monumentalna platna koja se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu. Slike Kosovka devojka i Jug Bogdan i devet Jugovića prikazuju scene po završetku Kosovskog boja koje su vremenom prerasle u istinske topose kolektivnog identiteta srpskog naroda, a početkom 20. veka služile su kao umetnička inspiracija, ali i kao podstrek na oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda. U radu će biti reči o idejnoj zaleđini, političkim uplivima, ali i o umetničkom rešenju slika Mirka Račkog koje se čuvaju u Narodnom muzeju, uz osvrt i na druga dela inspirisana Kosovskim ciklusom. Specifičan umetnički izraz Račkog, u dosadašnjoj literaturi okarakterisan kao monumentalizam, ukršten je sa istorijsko-mitološkim narativom, pretočenim u arhetipske scene koje predstavljaju svojevrsno otelotvorenje nacionalnog umetničkog izraza i jugoslovenske ideje u periodu pre ujedinjenja u zajedničku državu – Kraljevinu SHS.